Доста људи прижељкује што више рутина у животу. Ја волим да имам “свог” аутомеханичара, фризера, зубара. Нисам склон да пребрзо дајем црвене картоне, па дотичне персоне мијењам тек ако нешто заиста тешко упрскају.

Волим да имам и своју кафану. И имам је. Кафане су срчане чакре сваког града, јер су макар приближно важне као тргови, музеји, паркови, пјаце и мостови. Да би била по мојој вољи, кафана треба да је у хармонији са својим градом, да буде једна од живих “разгледница” локалне културе и географије, јер као што је рекао, ваљда Бергман, само локално је универзално.

Са посебним ужитком памтим Ротонду, смјештену на Монпарнасу, не само зато што су је посјећивали Пикасо, Јонеско, Хемингвеј, Скот Фицџералд, Троцки…. већ што је паришкија од било које друге кафане у којој сам тамо био. Такође памтим и све оне које су биле својим особеним шармом берлинскије, лисабонскије, прашкије или венецијанскије од других.

Моја радна верзија списка важних ставки за добијање статуса “Омиљена кафана” би била:
– кола те “сама”, без укуцаних ГПС координата воде до ње.
– није неопходно да се договараш са било ким да би планирао одлазак на кафу јер очекујеш са великом вјероватноћом да затекнеш некога са ким ти се пије кафа, Деси се, наравно, и да си у таквом расположењу да желиш да солираш, па сам кафенишеш и читаш новине
– погодно је мјесто за деликатне пословне разговоре, “домаћи је терен” па осјећаш да си у психолошкој предности.
– иако ни приближно није таква, ипак се деси и да је херметична, негостољубива, права квартовска, без иједног непознатог лица у њој
– ту обавезно доводиш пријатеље који нису из Подгорице и упоређујеш је са описом њиховим омиљених кафана
– не би била то што јесте да јој печат не дају гости, ентеријер временом постаје све мање важан
– дођеш у било којој врсти гардеробе и осјећаш се нормално, нико не зури у тебе
– мора постојати дуга листа успомена, од оних непријатних (кад су дословце сви у кафани таоци иживљавања пар пијаних или бахатих гостију) до ријетких успјелих “мувања” ( са очајним индексом корисности, што би кошаркаши рекли ), спонтаних маратона у испијању алкохола, периода бесконачних дискусија о политици, добрих свирки, изложби, безброј занимљивих гостију и саговорника…
– ако цех премаши џепни буџет, није толико непријатна ситуација, платиће се сјутра, прекосјутра…, никуд нећемо утећи.

Из књиге “Ноћ на Земљи”