Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ПРЕГАОЦИ – СРБИ КАТОЛИЦИ: Од Луја Војновића до Валтазара Богишића!

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

„Просвета је величанствана весница свега онога на чему је заснован успех и процват, слобода и слава народа и држава .” Др. Мирослав Тирш (1)   Образовани Срби католици (Матија Бан, Медо Пуцић, др. Валтазар Богишић, Марко Мурат)  као национални прегаоци прелазили  су  у Црну Гору и Србију. Матија Бан је 1850. постављен за професора у београдском лицеју. (2)

На предлог књаза Николе Богишић је 1872. прешао у Црну Гору због израде грађанског законика. Пред делегацијама државног црногорског савета на Цетињу 1880. било је прво читање  Имовника”. После другог и трећег читања на Цетињу Имовник” је проглашен 25. марта 1888. и ступио на снагу 1. јула 1888. Примио се да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. (3) Валтазар Богишић наводи пример Срба-католика коjи су „изразили мисао, да православне Србе треба подржавати нарочито баш с тога, што се тиме понаjбоље подржава у исто вриjеме и народност.“ (4)  Богишић се насупрот у то доба  доминантним  вуковцима, није задовољио тиме да тражи правне изразе само у чистом народном језику него и у правним споменицима из прошлости. Проучавао је старе законике као што су Душанов законик, Грбаљски, Пољички …. . Истакао  је да се „изрази вјековима утврђују, а у нас се о томе тек почело мислити да тако речем с јучерашњег дана”.   (5)

Др. Лујо кнез Војновић примио  је 1896. понуђено место личног секретара кнеза Николе посредовањем тадашњег црногорског министра правде др. Валтазара Богишића. На опроштајној вечери у Народној Штионици у Дубровнику  поручио  му  је  дубровачки  властелин Јеро Наталић : „Лујо, реци на Цетињу  да  српска  Атина  поздравља српску Спарту”. (6) Лујо кнез Војновић постао је 1899. црногорски министар правде. Као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао је 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму.(7) Папа је променио ранију одлуку и црногорском књазу и влади упутио 7 марта 1902. изјаву да се ће се завод поново звати илирски, надбискупу барском признају се сва права и све користи, … имат ће право предложити заједно са истим бискупима кардиналу протектору једног члана у управно веће завода, … припада право наредити питомцима Барске надбискупије учење “српског” језика ћирилским писмом. (8)

Матија Бан и Иван Ђаја били су министри у српској влади. Стјепо Кнежевић био је министар правде после Луја кнеза Војновића. На Цетињу је радио Луко Зоре а  у Београду сликар Марко Мурат. Лујо Адамовић био је професор ботанике на Великој школи у Београду. Нико Лепеш био лекар у Београду. (9) Кнез Никола поставио је 1901. др. Игњата Бакотића за председника Врховног суда. (10) Иван Ђаја рођен је 1846. Свршио је гимназију у Дубровнику, а филозофски факултет у Бечу. Радио је као професор гимназије у Београду. Био је члан Главног одбора Радикалне странке. … . (11) Божидар Ђаја био је капетан и писац књига о поморству. (12)

Српски листови у Дубровнику извештавали су о раду и заслугама прегалаца изван Дубровника. Др. Стијепо Кнежевић је рођен у Дубровнику 1870. гимназију је завршио у Дубровнику а право на бечком универзитету. Постављен је 1903. за шефа одељења министарства правде у Црној Гори и именован је референтом председника Великог суда на Цетињу. Док је боравио на Цетињу, заједно са др. Л. Војновићем, израдио је грађански судски поступник, који је касније Државни савјет на Цетињу усвојио као грађански судски поступник за Црну Гору.(13) Лист Дубровник” писао је о капетану Доротеју Ђаји, коме је све дубровачко било узвишено и идеално. У својим књигама овјековјечио је живот помораца, кад се морнар са својом снагом и искуством успешно борио против олуја и вјетрова, валова и вихора. У својим књигама (Мали, Младић, Тимунијер, Ностромо, Шкриван, Капетан) описао је све фазе, које некадашњи поморац морао проћи, ако је хтео да постане капетан. У тим делима описао је дубровачке морнаре, дубровачке капетане, њихове особине, мане и доживљаје. Зато што је издао своје књиге у Београду, ћирилицом, биле су скоро непознате поморском свету у Дубровнику. У листу је истакнуто : „Наше књижевне установе (Матице, Друштва и сл.), листови и књижари требали би прештампати та дјела и латиницом и тиме допринијети, да и онај велики дио нашег народа, који само латиницом чита, упозна ова ремек-дјела нашег милог суграђанина.” (14)

На сахрани  Богишића у родном Цавтату 1908. говорио је у име српске омладине Бркић, уредник „Српске Зоре“ и А. Вучетић, уредник Срђа”. У свом говору  А. Вучетић истакао је : „ … Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски  државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде, … . Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, гдје се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић. Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште. … .” У свом говору Н.Л.  Бркић истакао је : „ … Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети. … Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента. … . пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила, да се у њено име с Покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу. … Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице. … . ”   Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис : Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. На венцу је био натпис :  Благодарно Судство  Црногорско Др.  Валтазару Богишићу”.  (15) У часопису Срђ” од телеграма издвојили су саучешћа : Пашићево у име краља и српске владе, Стојана Новаковића у име Српске краљевске академије и саучешће правног факултета београдског универзитета. Милан Павлов Јовановић командир-академик из Вуковара упутио саучешће Уредништву Срђа”. У саучешћу је истакнуто : Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колега-друга – као члана многих учених друштава и академија, а великог правника-хисторичара народа српскога, челик Србина  Др. Валтазара Богишића,  те ево и мене да и Вама и свему Српству изразим моје саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој ! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио !” (16)  Књижевник Иво Војновић посетио је Београд у априлу 1912. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику „Ријечког новог листа” : „ …Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. … дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора,- а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све. …. Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!” . (17)

Школовани  Срби католици су као национални прегаоци прелазили  у Црну Гору и Србију (Матија Бан, Медо Пуцић, др. Валтазар Богишић, Марко Мурат, … ). Сматрали су да православне Србе треба подржавати, јер се тиме подржавала народност. Насупрот тадашњим вуковцима Богишић је тражио правне термине не само у говору народа него и у старим законицима. Лујо кнез Војновић је заступао Црну Гору и католичке Србе у за њих важном спору око Светојеронимског завода у Риму. Тада су уз помоћ великих сила успели да спрече кроатизацију завода. Српска штампа у Дубровнику извештавала је о заслугама прегалаца изван Дубровника. Њихов пример подстицао је остале да их следе. Сматрали су да ће својим прегалаштвом дубље повезати Приморје са свим српским крајевима и тиме убрзати ослобођење и  уједињење. Матији Бану подигнут је споменик у Београду испред општине Чукарица на Бановом Брду.

 

 

Напомене :

  1.  Око соколово”, Београд, 1 децембар 1936, бр. 1, стр. 11;
  2. В. Петровић, Бан Матија”,  „Народна Енциклопедија СХС”, књига I, Загреб, стр. 113;
  3. Др. Валтазар Богишић”, Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7,  73-80;
  1. Нико С. Мартиновић, „Валтазар Богишић и уjедињена омладина српска“, Зборник Матице српске сериjа друштвених наука“, бр. 9, Нови Сад 1954, стр.42;
  1. Милош Д. Луковић, „ Богишићев законик”, Београд, 2009, стр. 192;
  2. Лујо Војновић, „Скромни помени о Великом Краљу”, Загреб 1922, стр. 27;
  1. Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски, Будва 1991 , стр.112,113, 163;
  2. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 208;
  3. Никола Тоља,„Службовање угледних Дубровчана у Србији и Црној Гори”, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 319;
  4. М.Пекић, „Бакотић, Игњациј Игњат, Српски биографски речник, Том I, Матица Српска, Нови Сад, 2004, стр. 378;
  5. Ј. Продановић, „Ђаја Јован”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига I, Загреб, стр. 684;
  6. „Ђаја Божидар”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига I, Загреб, стр. 684;
  7. „Нови велики жупан“, „Слога“, Дубровник, 20. Децембра 1924, бр. 25, стр. 2;
  8. Мио гост.”,  Дубровник”, Дубровник, 5 јула 1911, бр. 27, стр. 3;
  1. Др. Валтазар Богишић”, Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7,  73-80;
  1. Др. Валтазар Богишић”, Срђ”, Дубровник, 30. априла 1908, бр. 8, стр. 124, 125;
  2. Проф. С. Роца, „Везе Далмације са Београдом и Србијом”, „Београдске Општинске Новине”, Београд, Јули-Август 1940, бр.7-8, стр.642;
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КУРТИЈЕВА ДЕМОКРАТИЈА: У Сјеверној Митровици просвјетари нијесу могли да подигну плату, за Србе нема љекова ни пара!

ЗНАКОВИ ПОКРАЈ ПУТА, ДАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Dream team!

ДПС-У СВАКА ДЛАКА СМЕТА: Николићу се не свиђа Мандић, руски амбасадор, мачке у фебруару…!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

кошареко

“КОШМАРИ СА КОШАРА”: Сага о српским витезовима са Космета!

avdevejkA

АВДЕВЕЈКА: Храм заобишле гранате!

Draza-Mihailovic-767x600

ДА ЗНАМО: Рат четника против Бугара!

MUZEJ-HERCEGOVINE-TB-V-2

ТРЕБИЊЕ: Промоција књиге о страхотама над Србима у НДХ!

медо8-2

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: Нововић хапси због притиска Америке!