Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
По мишљењу соколског старешине др. М. Градојевића у Краљевини Југославији било је 1928. око 50.000 Руса и Рускиња (1). Заједно са избеглицама дошао је Руски црвени крст. Санаторијум Руског црвеног крста у Вурбергу у Словенији отворен је 1 марта 1923. Налазио се 12 километара од града Птуја. Био је намењен плучно-туберкулозним болесницима у почетној фази развитка. Представљао је подгорску шумску климатску станицу. Налазио се на јужној падини брда, на 422 метра изнад мора и био је заштићен са северне стране брдима веће висине. Западни део санаторијума био је окружен горостасним јелама, а даље се протезала лисната шума. Са прозора санаторијума отварао се широк поглед на долину реке Драве и низ брда словенских планина. Лето је било умерено топло, јесен је била кратка а влаге много мање него у нижим деловима Словеније, а ветар се опажао само у почетку лета и почетком јесени, већином југо-источног правца. Број сунчаних дана био је просечно у години 280. Захваљујући тим условима санаторијум је радио успешно у току целе године.
Ефекат боравка у Вурбергу видео се већ првих дана боравка. Уређење санаторијума није било раскошно, али је болесник налазио преко потребну угодност. Болесници су били строго распоређени по собама према развитку њихове болести. Сви су се судови после јела кували, такође постељина и рубље, а после одласка болесника његов душек и сламњача слати су у дезинфекциону комору. Особље санаторијума састојало се од 2 лекара, лаборанта, три милосрдне сестре, болничари, и неколико службеника економата. У случају потребе у санаторијум су позивани на консултацију и лекари-стручњаци. Санаторијум је био снабдевен свим потребама за дијагнозу и терапију. Имао је бактериолошку лабораторију (зечеви и морске свиње), рентгенски кабинет, а и „планинско сунце”. За лечење лежањем имали су сталну одају за излежавање у башти, у непосредној близини замка, на месту потпуно заштићеном од ветра. Санаторијум је имао своју електричну централу. После строгог и детаљног проучавања болесника њему је био одређен курс лечења. Санаторијум је располагао свим испитаним средствима за лечење и у случају потребе допуњавао је материјал и лекове преко најближих апотека Птуја.
Од 1. марта 1923. до 1 јануара 1927. кроз санаторијум је прошло 725 болесника, од којих је са одличним резулатом изашло 67%. Живот у санаторијуму био је уређен по тачно одређеним правилима, која су као и распоред дана слична са санаторијумима у Швајцарској. Главну храну је болесник примао пет пута дневно, а специјално лака храна давала се у сваком посебном случају по наређењу лекара. Општа храна садржала је у себи око 4.200 калорија. Библиотека у санаторијуму имала је са руским, српским и страним књигама 2.000 књига. За увесељење болесника имали су пијанино и радио. За шетњу болесника који су шетали по одредби лекара постојале су шумске путање, које су већим делом ишле серпентином са незнатним узбрдицама. За време зиме неким болесницима био је допуштен спорт са санкама. На почетку санаторијум је примао на лечење искључиво болесне руске избеглице, за које је било 60 бесплатних кревета, за чије је издржавање и лечење плаћало од средстава које је Државна Комисија за руске избеглице давала Црвеном Крсту. Касније, због смањивања кредита од стране Државне Комисије, број бесплатних кревета смањен је на 40, а осталих 20 кревета намењено је било за болеснике који су плаћали, у почетку такође само за руске избеглице. Од 17 новембра 1925, према решењу министра Народног Здравља, санаторијуму је дато право да прима на лечење и југословенске и стране поданике на кревете који су се плаћали, према приложеним правилима. У санаторијум нису примана деца до школских година и старци преко 60 година. Изјаве болесника са жељом да ступе на лечење у санаторијум морале су бити упућене на име Пуномоћника Руског Друштва Црвеног Крста у Краљевини С:Х.С. ( Београд, у улици краља Милана 62), или на име управника санаторијума (Вурберг код Птуја, Словенија, Руски Санаторијум). За издржавање у санаторијуму плаћано је 75 динара дневно. Преглед рентгеном и микроскопом, лечење рентгеном (по Манухину) и апаратом „брдско сунце”, инјекције арсеникума и друге специјалне врсте лечења (партиген, злато и остало), патентирана и сложена лечења, а такође прање свога рубља, плаћала су сепосебно. Кола санаторијума возила су од Птуја до санаторијума. За сваки прелаз плаћало се по 50 динара. Сви су болесници били обавезни да се потчињавају правилима санаторијума или утврђеног дневног реда. Неиспуњавање правила и дневног реда, а такође и захтева администрације повлачило је са собом искључење из санаторијума. По истеку рока лечења, утврђеног лекаром, билесник је био обавезан да одмах напусти санаторијум. (2) Није само Државна Комисија за руске избеглице помагала руске избеглице. Савез Сокола Краљевине Југославије помагао је Руски покрајински соколски савез у Југославији. Као пример може се навести да је из буџета Министарства за физичко васпитање народа за годину 1939/40 које је додељено Савезу Сокола планирано да се издвоји 36.000 динара као помоћ Руском покрајинском соколском савезу. (3) Руским избеглицама које су се после Првог светског рата склониле у Југославију помагала је Државна Комисија за руске избеглице. Као пример помоћи може се навести санаторијум Руског црвеног крста у Вурбергу у Словенији. Руским соколима помагагао је сем Државне Комисије Савез Сокола Краљевине Југославије у духу словенског братства.
Напомене :
- Др. Михаило Градојевић, „Учимо руски језик!“, „Соко Душана Силног, Весник Београдске соколске жупе Душан Силни”, Београд мај 1928, бр. 5, стр. 83;
- „Санаторијум руског друштва црвеног крста у Вурбе (Словеника)”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, Јануар-Фебруар-Март-Април 1927”, Београд, 1927, свеска 1, 2,3, 4. стр. 45-48;
- „Извештај о раду управе Савеза Сокола краљевине Југославије за годину 1938 поднет IX редовној главној скупштини Савеза Сокола краљевине Југославије 23 априла 1939 године”, Табела;
