Аутор: Тихомир Бурзановић
Од 2020. године, када је дошло до прве смјене власти након три деценије, Црна Гора је ушла у период политичке и друштвене турбуленције који још увијек траје.
У том времену, поред формалних носилаца моћи, посебну улогу одиграли су и они које јавност често – понекад оправдано, понекад злонамјерно – назива „корисним идиотима“. То су појединци који су, кроз медије, политику, НВО сектор или јавне наступе, поједностављивали сложене процесе и тиме несвјесно доприносили продубљивању криза.
Након избора 2020. године и формирања нове власти, јавни простор је постао преплављен снажним, али често недовољно утемељеним изјавама. Обећања о брзим реформама, борби против корупције и „ресетовању система“ звучала су привлачно, али су често игнорисала институционалну сложеност и дубоко укоријењене проблеме. У том амбијенту, бројни јавни актери – аналитичари, активисти и медијски коментатори – понављали су поједностављене наративе, без критичке дистанце.
Сличан образац наставио се и у каснијим фазама политичке нестабилности, када су безбједносне теме, борба против криминала и геополитичка оријентација постале централне. Јавни дискурс се често сводио на сензационализам и подјеле, гдје су „корисни идиоти“ служили као појачивачи једностраних порука – било да је ријеч о претјеривању пријетњи или о идеализацији појединих политичких потеза.
Посебно осјетљив сегмент у којем је њихова улога постала видљива јесте питање идентитета – националног, вјерског и геополитичког.
Умјесто смиривања тензија, дио јавних актера је, свјесно или несвјесно, доприносио њиховом распиривању. Кроз медијске наступе, колумне и друштвене мреже, поједностављени и често радикализовани наративи о „угрожености“ различитих заједница постали су свакодневица.У том контексту, појавили су се и наративи који подгријавају нетрпељивост према појединим националним и политичким идентитетима, укључујући и облике антагонизма који се у јавности препознају као србофобија или русофобија, али и њихове супротности. „Корисни идиоти“ у овом случају не морају нужно бити идеолошки мотивисани – довољно је да некритички преузимају и шире запаљиву реторику, без увида у њене дугорочне посљедице. Тако се јавни простор претвара у арену у којој се страхови и подјеле не смањују, већ продубљују.
Посљедице таквог дјеловања нису остале ограничене на политичку сферу. Јавно мњење је постало дубоко поларизовано, са све мање простора за рационалну расправу. Умјесто аргумената, доминирале су емоције и припадност „таборима“. Ова појава је посебно појачана у медијима, гдје су дио новинара и коментатора, у трци за пажњом, често некритички преносили непровјерене информације, чиме су додатно замагљивали стварност.
Економске посљедице су суптилније, али не мање значајне. Црногорска економија, ионако ослоњена на туризам и стране инвестиције, показује структурне слабости – раст се у великој мјери ослања на спољни капитал и потрошњу, а не на домаћу продуктивност. У таквом систему, свака нестабилност у јавном дискурсу има директан утицај на повјерење инвеститора.
Када јавни актери, свјесно или не, шаљу контрадикторне или драматичне поруке – о „колапсу државе“, „историјским преокретима“ или „спасу који долази преко ноћи“ – то ствара климу неизвјесности. Инвеститори, посебно у секторима као што су грађевинарство и некретнине, реагују опрезом. Подсјетимо, економија Црне Горе у великој мјери функционише као систем који претвара страни капитал у грађевинску активност и туристичку потрошњу. Ако повјерење ослаби, цијели модел постаје рањив.
Туризам, као најважнија привредна грана, такође трпи посљедице. Иако биљежи раст и доноси значајне приходе, он је изузетно осјетљив на перцепцију стабилности. Земља која се у медијима представља као дубоко подијељена и конфликтна теже гради имиџ сигурне и пожељне дестинације. Истовремено, некритичко промовисање масовног туризма, без осврта на одрживост, довело је до проблема као што су пренасељеност и притисак на инфраструктуру.
У грађевинарству, „корисни идиоти“ су често подржавали наративе о неограниченом развоју и инвестиционом буму, игноришући ризике прекомјерне градње и урбанистичког хаоса. Такав приступ је краткорочно доносио профит, али дугорочно угрожава простор, животну средину и одрживост туризма.
Финансијски сектор, иако релативно стабилан, није имун на овакве утицаје. Политичка реторика која се креће од популистичких обећања до драматичних оптужби утиче на перцепцију ризика. Програми економских реформи показују да популистички наратив може имати и краткорочне користи, али и да захтијева пажљиво управљање како не би произвео нове дисбалансе.
На крају, можда је највећа штета у томе што је јавни простор постао загушен површним тумачењима. Умјесто да се гради култура дијалога и критичког мишљења, често се фаворизују гласни, једноставни и емоционално набијени ставови. У таквом амбијенту, „корисни идиоти“ не дјелују као изузетак, већ као правило – симптом друштва које још увијек тражи равнотежу између слободе говора и одговорности за изговорену ријеч.Ако се нешто може научити из периода 2020–2026, то је да ријечи имају цијену. У Црној Гори, та цијена се више не мјери само политичким поенима – већ повјерењем, економијом и друштвеном кохезијом, која је озбиљно начета управо онда када је била најпотребнија.
