Пише :Дејан Бешовић
Послије капитулације Црне Горе у јануару 1916. године аустроугарска војска поново је заузела будванско подручје и предузела тешке мјере према свима који су на било који начин подржали црногорску војску и борили се у саставу њених јединица. Према наређењу аустроугарских власти, пад
Ловћена и слом Црне Горе морао је бити прослављен у Боки Которској. Наредба је гласила:
„Пригодом освојења Ловћена обдржати ће се тродневно окићење заставама”. Многим Бокељима заплијењена је имовина због дезертерства и велеиздаје против војне и државне моћи 327. војног закона. Из будванског краја имовина је одузета Ђуру Зеновићу пок. Саве, р. 1842. (Kрстац), осуђен на
смрт од стране пријеког суда што је био гувернер у Будви за вријеме „црногорске окупације”, Петру Поповићу из Новосеља и Тому Рађеновићу из Паштровића. Учитељ Иво Митровић осуђен је од стране команде ратне луке у Котору 3. августа 1916. године због злочина против државне војне моћи, али је
помилован на 12 година тешке тамнице. Учитељ у Режевићима Иво Поповић осуђен је због покушаја
дезертерства и стријељан. Репресалије су предузимане нарочито против оних породица чији су чланови, као аустроугарски држављани, одступили са српском војском и борили се на Солунском фронту. Један број људи интерниран је у логоре. Јаке репресалије предузете су против Паштровића.
Успостављени су војни судови у Игалу и Херцег Новом који су судили за дјела „велеиздаје”. Они који
су осуђени на вишегодишње затворске казне, углавном су заточени у Мариборском затвору. Седам
добровољаца из овог краја који нису успјели да одступе са српском војском, војни суд осудио је на
смрт и стријељани су на Шпањоли у Херцег Новом: Саво Анђус, Лазар Срзентић, Ђуро Зеновић, Крсто /diiv>
Вуковић, Марко Калоштро, Нико Павловић, Мило Митровић. Њихова имена уписана су на споменику
код манастира Савина. За вријеме аустроугарске окупације (1916–1918), завладало је тешко стање и
оскудица хране за становништво будванског подручја, о чему свједоче бројне жалбе управитеља општине Будва Котарском поглаварству у Котору.
Након војничког слома Црне Горе и Србије, у логору Гувија на Крфу нашло се 1894 добровољаца.
Добровољачки одред је током априла и маја 1916. године пребачен на Солунски фронт. Била је то прва српска војна формација која је ушла у борбе на Солунском фронту августа исте године, у вријеме велике бугарске офанзиве. Најжешће битке Одред је водио на Кајмакчалану, гдје је стигао 28.
септембра 1916. године. Два дана касније овладао је највишим врхом планине Ниџе. Одред је затим
учествовао у гоњењу бугарских снага на Сивој стијени и борио се у новембру и децембру око Грунишког виса. У новембру је у част погинулог мајора Војина Поповића добио име Одред Војводе Вука. Одред је због смањења броја бораца расформиран, а његови борци ушли су у састав Треће
армије. Након расформирања Треће армије 28. марта 1917. године, добровољци су ушли у састав Друге армије, односно Вардарске дивизије, која је преформирана у Југословенску дивизију. Сва пажња била је усмjерена на прикупљање добровољаца из редова српских исељеника. Српска влада покушавала је да прикупљање добровољаца наметне као савезничко питање. У Бизерти је био /транзитни логор у којем су добровољци прикупљани, припремани и упућивани на линије Солунског фронта. Послије тромјесечне обуке добровољци су стизали на Солунски фронт. До краја рата кроз прихватни логор у Бизерти прошло је 9.000 добровољаца. У јуну 1918. године у Солун стиже француски генерал Франше Депере, нови командант Солунског фронта. Централне силе у 1918.
години очекивале су офанзиву сила Антанте и припремили су 626.000 људи, 1.400 топова и 80 авиона, како би им се супротставиле. Пред пробој Солунског фронта савезници су располагали
војним снагама које су бројале 628.000 људи, 800 топова и 200 авиона. У бројно стање није урачунат италијански 16. корпус, стациониран у Албанији. Солунски фронт је пробијен 15. септембра 1918. године на сектору Добро Поље-Ветерник-Козјак. Бугари прихватају предлог и 29. септембра у Солуну потписују примирје по коме је бугарска војска капитулирала. Обавијештен да су Бугари у Солуну
потписали примирје, Виљем Други у телеграму краљу Фердинанду пише: „62.000 Срба одлучило је исход
рата. Срамота!”. Друга српска армија је 21. Октобра заузела Косовску Митровицу, гдје су од Југословенске дивизије формиране јадранске трупе састава два југословенска пука и једног брдског дивизиона. Ове трупе упућене су преко Пећи и Гусиња у Црну Гору и Боку Которску. Друга армија продужила је дејства долином Ибра и Западне Мораве и 1.новембра нашла се у реону Ужица. До 1. новембра ослобођена је цијела Србија, а војници су наставили и преко Саве, Дунава и Дрине
ослобађање простора будуће југословенске државе. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра 1918. године.
(наставиће се)
