Тихомир Бурзановић
У Црној Гори више нико не рјешава проблеме. Проблеми се, као стари теписи, само попрскају европским освјеживачем ваздуха. И одмах све замирише на реформе, владавину права, поглавља, кластере и историјске искораке. Смрад корупције остаје исти, али је сада, ето, „у складу са европским стандардима“.
Европска унија је у црногорском јавном простору постала оно што је некад била икона у државним канцеларијама — обавезан реквизит. Без ње се не може ни почети конференција за медије, округли сто, панел дискусија, донаторски ручак или телевизијска свађа око тога ко је већи издајник, а ко већи Европљанин. Чим неко не зна шта би рекао о економији, криминалу, здравству или распаду институција, он само изговори: „Наш европски пут нема алтернативу.“ И то дође као мирис лаванде у јавном тоалету.
Посебан жанр су политичке елите. Те неуморне фабрике фраза. Деценијама нас исти људи воде ка Европској унији, толико дуго да човјек стекне утисак да је Брисел негдје иза Биоча, али је пут затворен због радова. Свака власт је „историјска“, свака година „кључна“, сваки сусрет са европским чиновником „снажан подстицај реформама“. Само што реформе, као и чудовиште из Лох Неса, сви помињу, али их нико није видио.
И онда се појави магична 2028. година. Нови датум колективне хипнозе. До јуче је то била 2025, па 2027, сада 2028. Ако затреба, биће и 2032. Европска унија је код нас постала као хороскоп: увијек обећава боље сјутра, а никад не одговара за јуче. Политичари причају о уласку у ЕУ као да ће тог дана из славина потећи швајцарска плата, а грађани се пробудити са њемачком дисциплином и данским институцијама. Нико, наравно, не помиње да у земљи у којој партијска књижица вриједи више од дипломе, Европа служи углавном као декоративна тапета за локални балкански хаос.
Невладин сектор је посебна прича. Код нас су невладине организације постале професионални преводиоци домаћег безнађа на бриселски језик. Ако немате пројекат о инклузивности, родној перспективи, демократској транзицији и отпорности институција — као да не постојите. Читав један слој урбане елите живи од тога да на енглеском језику објашњава странцима како је Црна Гора дубоко подијељено друштво. Као да то нико овдје није примијетио без PowerPoint презентације и коктела у хотелу са четири звјездице.
Има ту нечег дирљивог. Док обичан свијет броји ситниш до краја мјесеца, НВО експерти путују по семинарима, форумима и студијским посјетама, спасавајући демократију уз шведски сто и дневнице. Они више не говоре српски или црногорски — они говоре „пројектно“. Свака реченица им звучи као конкурс Европске комисије. А највећа трагедија је што су многи од њих почели да вјерују да су заиста важни.
Медији, наравно, не заостају. У црногорском новинарству Европа је постала универзални детерџент за савјест. Довољно је убацити ријечи „европске вриједности“, и све добија ауру моралне супериорности. Новинари који не могу да пронађу ни шахт у сопственом граду, са драматичним гласом анализирају геополитичке процесе и „замор проширења“. Телевизијски студији личе на лоше копије бриселских панела: сви озбиљни, сви забринути, сви за Европу — а нико да пита зашто нам се држава распада од локалне неспособности, а не од мањка европских директива.
Посебно је фасцинантно то што се Европска унија код нас користи као средство за прање биографија. Политичари који су деведесетих тапшали ратне хушкаче, данас причају о европским вриједностима. Бивши националисти постали су либерали, а бивши ауторитарци заговорници владавине права. Само у Црној Гори човјек може за три деценије промијенити пет идеологија, седам партија и десет увјерења, а да га и даље представљају као „угледног европског лидера“.
И народ је, руку на срце, научио правила игре. Кад год нешто не функционише — а углавном ништа не функционише — само кажемо да смо „у процесу европских интеграција“. То је постало колективно оправдање за све. Болнице пропадају? Европски пут. Правосуђе у хаосу? Европски пут. Партијско запошљавање? Транзициони изазови на путу ка ЕУ. Као да је Брисел нека врста духовног исцјелитеља који ће једног дана магично ријешити све што ми сами упорно кваримо.
Истина је, међутим, много простија и много ружнија.
Црногорске елите не воле Европску унију због европских вриједности. Воле је као што лош ученик воли богатог ујака — због новца, легитимитета и фотографија. Европа им служи као освјеживач ваздуха у просторији пуној политичког буђавила. Попрскају мало „европских интеграција“, отворе понеко поглавље, организују форум о демократији и мисле да се више не осјећа задах провинцијалне похлепе, непотизма и лицемјерја.
А грађани?
Они и даље стоје у истој просторији. Само су временом навикли на мирис.
