Пише : Тихомир Бурзановић
У неким државама грађанин има право на мишљење. У неким чак има право и да то мишљење изговори наглас, без страха да ће га већ сјутра развлачити по порталима, студијима, друштвеним мрежама и службеним евиденцијама. А у неким, опет, постоји и та посебна дисциплина политичког преживљавања: можеш да говориш шта хоћеш, све док не дираш у „светиње“ режима, њихове приватне истине и монопол над моралом, државом и патриотизмом.
У таквом амбијенту настаје чувена неписана парола: „Писни Србине, ако смијеш.“
Не зато што је некоме забрањено да буде Србин. Формално, све је дозвољено. Можеш се изјашњавати како хоћеш, славити шта желиш, говорити којим језиком желиш. Демократија на папиру блиста као новогодишња расвјета. Али пробај да кажеш нешто што одудара од идеолошког шаблона старе политичке касте и њених дежурних чувара државне исправности.
Пробај да поставиш питање о криминалу, корупцији, шверцу, привилегијама, судству, полицијским везама, тајкунима, медијским картелима и породичним комбинацијама које су деценијама расле под плаштом „одбране државе“. Тада креће спектакл.
Одмах те прогласе непријатељем. Не критичарем, не грађанином, не човјеком који има другачији став — него издајником, ретроградним елементом, опасношћу по државу и друштво. Ако си Србин, онда је то још погодније. Јер у политичком фолклору самопроглашене елите, Србин који критикује није грађанин него „агент“. Његова ријеч није став него „пројекат“. Његово незадовољство није социјално, правно или морално — него великодржавно.
И није ту на удару само обичан човјек. На мети су и српски политички представници, медијски радници, културни посленици, јавне личности, интелектуалци, аналитичари, па чак и Срби из региона који се усуде да изнесу критички став о стању у Црној Гори. Ако кажу да постоји селективна правда — прогласе их рушитељима државе. Ако укажу на двоструке аршине — етикетирају их као реметилачки фактор. Ако помену дискриминацију или атмосферу нетрпељивости — одмах постају „експоненти туђих интереса“.
Наравно, нису сви Срби проблем. Постоје и они пожељни. Они који ћуте. Они који пажљиво вагају сваку ријеч да се не замјере центрима моћи. Они који су у власти, а понашају се као да нису ту да представљају народ који их је бирао, него да сачувају властити комфор. Док трају хајке, увреде, етикетирања и јавна сатанизација, они мудро гледају у страну и моле Бога да све то прође без потреса. Најважније је да се фотеља не заљуља. А ако се успут ухвати још један четворогодишњи мандат — утолико боље.
И ту долазимо до највеће ироније савремене Црне Горе. Они који су три деценије државу третирали као породични посјед данас се представљају као њени једини законити власници. Као да је држава настала у њиховом страначком штабу, а не вијековима прије њихових функција, фотеља и банковних рачуна. Све што је било државно временом је постало партијско, а онда и приватно. Институције су личиле на филијале једног центра моћи, а критика се третирала као напад на сам темељ државности.
Тако смо добили феномен у којем је могуће бити осумњичен за криминал и истовремено држати лекције о европским вриједностима. Могуће је имати читаве афере иза себе и ипак се представљати као посљедњи бедем цивилизације. Могуће је деценијама управљати системом у којем су кумови постајали бизнисмени, бизнисмени медијски магови, а медијски магови чувари јавног морала — и опет друге оптуживати за урушавање државе.
Највећа трагедија је што су многи повјеровали да је држава исто што и власт. Да је партија исто што и отаџбина. Да критика корупције представља удар на независност. И тако је створен механизам колективног притиска у којем је најопасније поставити једноставно питање: ко је и како управљао овом земљом свих ових година?
Када то питање постави неко ко се изјашњава као Србин, онда почиње добро познати ритуал. Прво иде медијско етикетирање. Потом друштвене мреже. Онда дежурни аналитичари, невладине патроле моралне подобности и коментатори опште праксе. Сви сложно доказују да проблем није у криминалу, корупцији или заробљеним институцијама, него у ономе ко се усудио да о томе говори.
То је та чаробна формула балканске демократије: није битно шта је речено, него ко је рекао.
А ако случајно поменеш да и данас постоје остаци старог система дубоко укопани у институцијама — е онда си тек награбусио. Јер стара структура никада није истински нестала. Она се само пресвукла. Некадашњи чувари једног режима данас се представљају као независни професионалци, европејци, реформатори и морални ауторитети. Али када се угрози мрежа интереса, сви се моментално препознају. Тада иде заједничка акција одбране привилегија.
И баш зато је реченица „Писни Србине, ако смијеш“ више од сарказма. То је опис атмосфере у којој се страх од јавног линча користи као средство дисциплиновања. Не мора нико да вас ухапси. Довољно је да вас прогласе неподобним. Да вам налепе етикету. Да вас претворе у мету. У друштву гдје су медији често служили као оружје политичких и економских центара моћи, карактерна ликвидација постала је замјена за аргумент.
Али постоји један проблем са таквим системима: што више покушавају да угуше критику, то више откривају сопствени страх. Јер сигурна држава не плаши се питања. Само несигурна власт сваку критику доживљава као напад на темеље државе. Само они који знају како су и на чему градили своју моћ имају потребу да ућуткавају сваког ко подсјећа на прошлост.
И зато данас није најважније ко је Србин, ко је Црногорац, ко говори овим или оним језиком. Најважније је питање да ли грађанин има право да критикује систем без страха да ће бити разапет као државни непријатељ. Ако то право не постоји, онда проблем није у националности него у демократији.
А демократија која се плаши гласног грађанина личи на стару кућу пуну пукотина: споља окречена, а изнутра трула. Зато данас највећа храброст није викати пароле, него поставити питање које многи шапућу, а ријетки смију да изговоре наглас.
Писни, Србине, ако смијеш.
