Српска православна црква и верници обележавају дан посвећен Светом Сави, подсећајући на спаљивање његових моштију на Врачару 1595. године и његово трајно духовно наслеђе.

Свети Сава, први српски архиепископ, просветитељ и утемељивач духовног и црквеног идентитета српског народа, заузима јединствено место у молитвеном сећању Српске православне цркве (СПЦ). Његов живот, дело и подвиг постали су темељ духовног предања, а његово име кроз векове је изговарано као заштита, утеха и благослов у најтежим историјским тренуцима.

Мошти Светог Саве, које су након преноса из Трнова положене у манастир Милешева, постале су духовно средиште и место сабрања верног народа. У временима османске власти, Милешева је била више од манастира – постала је уточиште вере, наде и духовне снаге, где су се Срби окупљали тражећи утеху и исцељење пред светитељем за кога су веровали да је непрестано жив у Богу и у свом народу.

Управо тај растући култ Светог Саве, као и чињеница да је његов гроб постао место сабирања и духовног отпора, изазвали су велику забринутост османских власти. У времену појачаних српских устанака и немира крајем 16. века, донета је одлука да се његове мошти уклоне из Милешеве, са циљем да се сломи духовна вертикала народа који је у њима налазио снагу за отпор.

Према историјским предањима, по наредби султана, Синан-паша је 1595. године организовао пренос моштију Светог Саве из Милешеве у Београд. Поворка је била праћена великим страдањем, понижењем и страхом, док је манастир остао без свог највећег блага. Иако су Турци настојали да спрече ширење вести и отпора, догађај је побудио српски народ широм земље.

На Врачару у Београду, како предање сведочи, мошти Светог Саве су спаљене на ломачи. Пламен који се подигао над градом постао је снажан симбол страдања, али и сведочанство да се духовна сила не може уништити. Уместо да избрише његов утицај, овај чин је додатно учврстио култ Светог Саве у народу.

Ипак, у том страшном историјском тренутку није све било изгубљено. Предање и историјски записи сведоче да светитељеве мошти нису у потпуности нестале, јер је један њихов део – његова лева рука – сачуван и пренет, поставши симбол неугасле светости и трајног присуства Светог Саве међу својим народом. У најтежим временима ропства и страдања, монаси манастира Милешева наставили су да чувају сећање и оно што је преостало од светитељевих моштију, истрајавајући у тихој, али упорној мисији очувања светиње. Историјски извори сведоче да су се кроз векове обраћали и далеким православним владарима, наводећи да се у Милешеви и даље налазе светитељеве мошти које верницима доносе утеху, исцељење и духовно окрепљење. У бројним записима из 17. века, као и у повељама и летописима, помињу се непрестани напади, разарања и страдања манастира, али и истрајност монаха и верног народа који су, упркос свему, обнављали светињу и чували њено предање. Тако се кроз векове одржавала жива нит сведочења о Светом Сави, као духовном темељу и неугаслом присуству у историји и вери српског народа.

На месту где је извршено спаљивање његових моштију, данас се уздиже Спомен-храм Светог Саве на Врачару, као трајно сведочанство вере, историјског сећања и духовног васкрсења народа који није заборавио свог највећег светитеља.