Приредио: Дописник

У овом свету, кроз простор и време, међу разним народима постоје и Срби.
Као и други православни хришћански народи, имају своју помесну цркву. СПЦ,
као духовна заједница, има своју историју у Новом завету, али и преисторију, у
доба Старог Завета. Тек треба утврдити да ли је самобитна, или су.
Свети Сава и његови наследници, настојали су да сачувају јединство словенског
језика, не само кроз писану реч.

Историја српске цркве је у великој мери запретана пепелом пожара изазваних најездама страних војски у 14-17. столећу, прво са истока турских – муслиманских, а затим са запада немачких – римокатоличких.
О томе још боље сведоче храмови и други археолошки подаци. Срби су учествовали у ратовима Аустрије и Млетачке Републике против Турске, надајући се ослобођењу, али је оно постало достижно тек стицајем околности, у којима је
Наполеон наметнуо свој поредак Западној Европи и потчинио немачке државе, а
после самосталног устанка 1804. и уз помоћ православних Словена, Руса. Касније, знајући да Срби непрекидно теже уједињењу и слободи, Рим и Немци (Аустрија = Österreich = Источно царство) предузели су пропагандне мере да такве тежње што више поремете, кроз измишљање и наметање лажне прошлости народима Југоисточне Европе, нарочито од окупације Босне и Херцеговине 1878.
Посебна мета су били Срби, систематски брисани из историје и са историјских
карата . У томе су некада учествовали најамљени научници, а
данас тај нечасни задатак обављају још увек неки наши угледни научници из уверења. Из својих империјалних разлога, противсловенских, том раду се придружила претежно германска Велика Британија. Започето је измишљање и фалсификовање наводног илирског порекла Албанаца (Арнаута, Шиптара, Мирдита,
Гега, Тоска, итд, свеједно), са циљем да се прикрије и заборави дотле уобичајено
повезивање Илира и Срба. Од измишљених богумила у Риму, као јеретика Босне, започето је прављење бошњачке (муслиманске) нације, које се данас довршава. Идентитет становништва данашње Бугарске, по ослобађању од турске окупације, грађен је споља, не на словенском већ на хунобугарском наслеђу, упркос њиховом словенском језику. Започето је стварање нових „Македонаца“ да би се заборавило на наследнике не само српског рода, већ и Брсјака, Мијака, Струмичана и других Словена. У данашњој Румунији је са западних страна Европе још раније започето затирање словенских корена и ћириличног писма, тако дан данас

Румуни не умеју да читају своје средњевековне текстове и натписе у црквама (то
ће се и Србима десити ако се одрекну ћирилице, како им намећу садашње власти). Мађари су заборавили да су им скоро сви краљеви из лозе Арпадовића били ожењени Словенкама, да им је матерњи језик био словенски, а у држави су им
најбројнији становници били Словени. Чак је и код малобројних Русина однекуд
раширена измишљотина да воде порекло од Белих Хрвата – а зашто себе сада
зову Русинима а не Хрватима? А Хрватима је замењена матица, идентитет:
Хрватска је била у Далмацији, а у 15-17. столећу је „премештена“ у Славонију,
односно западни део међуречја Саве и Драве. Тако се и за Србе намеће већ једно
столеће неистинит став (К. Јиречек) да се као народ образују ширењем српског
имена под Немањићима, са подручја између Ибра и Пиве. Да је то бесмислица
знало се и пре 100 година, јер су босански владари у својим повељама наводили
да владају Србима, а не Босанцима („Бошњацима“). Таквим искривљавањем слике прошлости народи Југоисточне Европе загубили су своје стварне корене, заборављајући претке и тражећи их тамо где их нема. А зна се судбина оних без корена, да се са њима лако може споља управљати.
Међутим, многе тајне сачуване су сакривене у земљи, у археолошким
налазиштима, а оне полако излазе на видело дана: „Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути“ (Пс 85: 11). Археолошка налазишта постепено откривају праву истину о прошлости, па и ону о СПЦ. Утврђивање истине археолошким методима је мукотрпно путовање, јер га спотичу и политичке и научне власти. Као што је народни Дух давно испевао у песми „Буна на дахије“, (српске) власти нису биле склоне сукобима са господарима, већ обичан
народ и калуђери. О корумпираности српске елите у Србији сличну оцену изнео је Арчибалд Рајс, пишући о „српским“ „интелектуалцима“. Данас је стање још горе.

Зато се могу сакупити само пабирци раније написаних докумената. Нестанак писаних извора и велике жртве у борби са Турцима и Немцима, нису угасили у српском народу свест о себи; утемељена делима предака, СПЦ живи, њена свећа
се није угасила. Током 16-18. столећа настала су писана сведочанства, различите
природе, која су показала да Срби, иако у турском, аустријско-немачком и млетачком ропству, нису заборавили ко су, нити се одрицали своје Цркве и свог Завета.