Пише: Тихомир Бурзановић

Када је 30. августа 2020. пао тридесетогодишњи систем владавине грађанима је обећано да ће Црна Гора коначно постати држава институција, а не приватних комбинација. Обећавани су правда, транспарентност и раскид са моделом у којем се јавни интерес претвара у приватни профит.

Шест година касније, све више личи да није демонтиран систем — него само промијењена управа над њим.Јер механизам је остао готово идентичан: велики пројекти, хитне процедуре, патриотска реторика, европске флоскуле и огроман новац који мистериозно завршава у џеповима „невидљивих“ посредника, инвеститора, консултаната и пријатеља државе. Само што се некада све радило у име „стабилности“, а данас у име „Европе“.

Велика плажа — велика прилика за „некога“

Пројекат Велике плаже у Улцињу представљен је као инвестиција вијека. Десетине милијарди евра, луксузни комплекси, марине, хотели, нова радна мјеста, европски туризам.

Звучи величанствено. Скоро као рекламни спот. Али сваки пут када држава жури да некоме уступи највриједнији простор који има — грађани би морали да ставе руку на новчаник. Јер искуство нас учи да када политичари говоре о „историјској шанси“, неко у позадини већ мјери парцеле, провизије и квадрате.

Ко ће добити земљиште? По којим условима? Ко ће радити инфраструктуру? Ко ће добити консултантске уговоре? Ко је већ куповао земљу знајући шта долази?

На та питања јавност и даље добија маглу, презентације и ријеч „развој“.А развој је у Црној Гори одавно постао еуфемизам за организовано претварање јавног добра у приватно богатство.

Ауто-пут — асфалт за дугове, профит за одабране

Ауто-пут Бар–Бољаре остао је светиња сваке власти. Ко га доведе у питање, одмах постаје непријатељ сјевера, напретка и будућности.

Ипак, поставља се једноставно питање: како је могуће да свака нова дионица кошта више, траје дуже и захтијева нова задужења, а да се истовремено око сваког посла појављују исте структуре — подизвођачи, консултанти, посредници и „експерти“ који годинама живе искључиво од државних комбинација?

У Црној Гори се километри асфалта већ дуго не мјере само у еврима. Мјере се и у становима, вилама, фирмама по Бечу и Дубаију, кумовским уговорима и рачунима који чудесно расту брже од БДП-а.

Држава се задужује. Грађани отплаћују. А неко гради империју.

Урбанизам — најисплативија дојава у држави

Некада је најисплативија информација била ко добија тендер. Данас је то: гдје ће проћи будући булевар и шта ће постати грађевинско земљиште.Од Подгорица до приморја, урбанистички планови се чудесно поклапају са интересима оних који „случајно“ већ имају земљу на правим локацијама.Цијене парцела преко ноћи расту десет пута. Ничу зграде, комплекси, тржни центри и нови „европски квартови“. А грађанима остају гужве, бетон, кредити и рате за квадрат који вриједи колико пола живота.

Наравно, све је легално. Или бар довољно легално за институције које увијек касне тачно онолико колико треба.

Држава на кредит, елита у кешу

Од 2020. године Црна Гора је ушла у нови циклус задуживања. Обвезнице, кредити, аранжмани, нова обећања, нове милијарде. Грађанима се говори да је то „ради стабилности“ и „европске будућности“. Међутим, просјечан човјек данас живи скупље, ради више и дугује више него прије пет година.

Али зато неки никада нису живјели боље.

Јер у свакој великој позајмици постоји читав ланац оних који зарађују: банке, посредници, консултанти, политички пријатељи, фирме за „савјетовање“, компаније регистроване на чудним адресама, и вјечити патриоти који се увијек појаве кад држава нешто велико плаћа. И што је дуг већи — нечији осмијех је шири.

ЕУ — савршен маркетинг за лоше послове

Данас је довољно изговорити: „зелена транзиција“, „европски стандарди“, „стратешки инвеститор“, „одрживи развој“, „усклађивање са ЕУ“ и пола јавности престаје да поставља питања.

Тако је Европска унија у домаћој политичкој пракси постала нешто попут политичког освјеживача ваздуха. Шта год да замирише на корупцију, бетон, намјештен посао или приватни интерес — само се попрска европском реториком и проблем је ријешен.

А најзанимљивије је што се под заставом Европе често спроводе управо антиевропски модели: нетранспарентност, концентрација капитала, заробљене институције и приватизација државе.

Неко

Одавно је у Црној Гори престало да буде важно ко формално сједи у којој фотељи. Важније је ко телефонира, ко посредује, ко спаја инвеститоре, ко „завршава“, ко отвара врата амбасада, ко контролише токове новца и ко зна шта ће се градити прије него што то сазна јавност.

Зато је можда најпоштеније све свести на једну ријеч: Неко.

„Неко“ вјероватно није само један човјек. То је мрежа. Систем. Добро повезана структура у којој свако има улогу, али се тачно зна ко је главни извођач радова.

„Неко“ ће зарадити на земљишту.
„Неко“ на кредитима.
„Неко“ на консултантским уговорима.
„Неко“ на експропријацији.
„Неко“ на подизвођачима.
„Неко“ на урбанизму.
„Неко“ на струји.
„Неко“ на обали.
„Неко“ чак и на причи о борби против корупције.

А држава?

Држава ће, као и увијек, остати дужна.

И можда је баш у томе суштина црногорске транзиције: што се имена мијењају, партије ротирају, заставе и пароле освјежавају, а пирамида остаје иста.

Јер у земљи у којој се највећи послови увијек завршавају далеко од очију јавности, тешко је повјеровати да на врху нема никога.

Напротив.

Одавно је свима јасно да постоји. Само се у Црној Гори још из пристојности правимо да не знамо ко је.