Први пут објављено: 4. 5. 2015.

Мислио је безаконик клети
Да никада неће умријети.
Док се власти и силе докопо,
Многога је у земљу покопо;
Злотвор љути што народ помути,
Распаливши мржњу и незнање,
Међу браћом отвори поклање:
Потекоше ријеке крваве,
А горе се напунише страве,
Зло њихово немаде границе,
Напунише јаме безднанице,
Вран побјеље од људскога меса,
Проломи се лелек до небеса.

Обављ’о је посао крвника
У опаког цара проклетника,
А кад паде у немилост цара,
Изиграват’ стаде слободара!
Што год кажи, то безочно слажи,
Лажу причај, своје зло величај,
Праву душу затвори у тмушу,
Без невоље руши богомољe,
Историју започињи собом,
Ко се буни учини га робом
Ил’ му дивље заприjети гробом,
Не дај ником спокоја ни мира
Од својијех викача и жбира.
А помажи свијетске изроде
Да на муке стављају народе.

Чинио је безакоња многа,
Ратовао на Господа Бога
И све сласти уживао власти,
Сва могућа звања и почасти.
Ал’ ко чини за живота свашта
На крају ће ипак да испашта:
Бог с којијем није ратит’ лако,
Пушти нa њ’га погиб’о и пак’о
И услиши прaведника сузе,
Прије но га са свијета узе.

Париз, 1980.