Пише: Дејан Бешовић
Манастир Прасквица је мушки манастир Српске православне цркве. Посвећен је Светом Николи. Представљао је духовни и политички центар Паштровића. Име је добио по оближњем потоку Прасквици, који је имао укус праскве – брескве.Године 1307. манастир се појављује у писаним изворима ,када је краљ Милутин свраћао на свом путу за Котор. Краљ Милутин је манастиру том приликом потврдио посједе које му је већ поклонила краљица Јелена Анжујска. Са својом властелом Паштровићима, господар Зете Балша Трећи Балшић је овдје саградио цркву Светог Николе Чудотворца, 1413. године поклањајући јој дио својих посједа.
Од друге половине 18. вијека, руска царица Катарина Друга, стално је новчано помагала овај манастир а даљу помоћ потврђују руски цареви Павле и Александар Први. Паштровићи су пружили отпор Наполеоновим војницима а у вријеме њихове окупације Приморја због укидања привилегија које су имали под Млетачком републиком, па им је од стране Француза манастир опљачкан 1812. године и уништен дио архиве и порушена црква светог Николе. Французи су у Будви стријељали („мушкетирали„) калуђере Дионисија Љубишу и Петронија Миковића.
Архимандрит Синесије Давидовић и јеромонах Јосиф Митровић су, захваљујући прилозима народа овога краја, 1847. године, обновили цркву светог Николе. У манастиру је похрањена богата архива и библиотека. Најврједније је рукописно јеванђеље Гаврила Цетињца (дар владике Данила Петровића) збирка Паштровских исправа и преписка управа манастира са црногорским владикама. У манастиру је крајем 19. вијека живјела побожна и учена калуђерица, коју помиње приповедач Вук Врчевић.Настојатељица манастира 1930-тих била је мати Параскева, у време ратова четник Лепосава Дедић-Кучкиња. Манастир је помогао краљ, ту су долазили краљица Марија са дјецом.
Милева Лела Алексић записала је о Прасквици : Кад пожелим да се сусретнем са богатом историјом, снагом духа, лепотом храмова, са легендама, записима, староставним ручно писаним књигама, одлазим у Паштровиће. Ако пожелим да пробам јела од ,,брања“, ручно спремљених макарула са куваним бобом, сувим месом и јаким зачинским биљкама, поћи ћу у госте код неке од старијих паштровских домаћица које чувају аутентичну паштровску кухињу. Бакалар, морске плодове, рибље специјалитете најрадије ћу пробати у Режевићима, у ресторану који је данима гостио знатижељнике деликатесима од уловљене ајкуле.Е, то нисам желела да пробам. Рекоше ми да сам погрешила. Кафу ћу пити испод огромног четинара на тераси ресторана који носи назив једног хороскопског знака. Душу ћу удомити у душама које кроз векове сведоче постојаност у очувању националног и верског идентитета, не одступајући од предачких завештања ни у добру, ни у злу.
…Паштровићи су српско приморско племе које од давнина битише уз море, на територији од Куфина до Бабибиног Вира, а на северу се уздиже до Голог врха и Паштровске горе. У својој бурној историји, истрпело је осамнаест освајача, који су оставили трагове своје владававине на здањима, али понека страна реч се одржала у народном говору, до данашњих дана. Ако не знате шта је пињата, травеза, бронцин, галиот, питајте Паштровиће. Скоро триста година Паштровићи су били део немањићке државе која је украсила овај крај бројним задужбинама, манастирима, у којима и данас тече литургијски живот. Био је то славни период српске историје, али и племена које је кроз векове сачувало своје српске корене.
Сматра се да је племе добило име по поклисару Паштровићу кога је цар Душан слао у Дубровник као изасланика. Нестанком немањићке државе, потпали су под власт Млетачке Републике, која је овом слободарском племену дала одређени вид аутономије. Успели су да сачувају свој језик, обичаје и крсно име. У оквиру паштровског племена установљен је статут ,,Паштровска банкада“, по угледу на Законик цара Душана, по коме је суђено народу у оквиру племена. Банкаду су чиниле четири судије, кнез и дванаест властелина, по један из свакога племена. Банкада се састајала на Дробном Пјеску, а касније на Светом Стефану.
Паштровићи су били вешти морепловци. Са далеких путовања доносили су фини текстил, посуђе, делове намештаја, накит, књиге…Понеки ђердан и комад свиле, красио је врат и стас верних паштровских Пенелопа које су жудно ишчекивале своје Одисеје са далеких мора. Бојиле су погледе морском модрином, утапајући чежњу на пучини. У шкољци свога срца закључавале су своју бисерну љубав и чекале су, сневале су…Једног летњег поподнева, посетила сам чика Луку, најстаријег житеља у Бечићима, надајући се некој необичној причи или легенди. И, заиста прича је епска.
– Доведоше у дом најљепшу паштровску невјесту, за једног нашег саплеменика. Још се ни завољели нијесу, а он оде на пловидбу. А, одива оста са свекром, свекрвом, ђеверима, заовама. Прва осване, последња омркне. Свима угађа, најмлађа је…такав је ред док не роди, док не зањише дијете у колевци, док праг не прекорачи млађа одива. А одкуд јој дијете. Чо’ек плови на некој галији, у неким лукама ломи кичму утоваром, истоваром, несмирајем. Пролазило је вријеме, пролазио живот. Ломила се снага, крунила се љепота, савијала се кичма…Да ли од рада, или више од брига, знала је то несретна душа. Е, такве злехуде судбине. Удата је, има свога чо’ека, не може се у род врћати. И тако прође живот. Под старост врати се у Паштровеће њен чо’ек. Проживио живот у Америци, он зна како, а дошао кући да умре, да се придружи прецима горе у Чучуцима…
-А она, је ли га примила у кућу?-питам запрепашћена.
-Чуш, јадна…Је ли га примила? Па он јој је био муж, заветовала се на вјерност и у добру и у злу, пред Богом и пред људима. Примила га, угађала му, кувала му и његовала га у болести…Највише она лелекала кад је умро. У паштровско га руво обукла и за руку мртва држала, кад за живота није. А, имам ти још пуно зборити…Оли да ти испричам о попу Андровићу, новом Обилићу, ту из Буљарица? Описа’ га Стефан Митров Љубиша у својој причи.
Захвалих се. Причу сам прочитала из књиге.
Стиснути између мора и брда, на комаду праотачке земље, Паштровићи су опстали у чудној очврслости до данашњих дана. Чувају традицију кроз манифестације и литургијску молитвеност у бројним храмовима. У пролеће, сви се упуте у брда, да беру самоникло, дивље поврће, жученицу, коморач, дивљу нану, шпароге…и многе друге биљке само њима знане. Кажу да знају за седамнаест јестивих биљака из природе. Од убраног самониклог поврћа, спремају многа специфична јела овог краја. Још једно занимљиво паштровско јело су макаруле. То су ручно прављене тестенине које се намотавају на чврсту травку, потом се секу и суше. Уз сос од специфичних приморских зачина, спремају се као аутентично паштровско јело.О плодовима мора и рибљим деликатесима да не говорим. Ту су ненадмашни. Хладно цеђено маслиново уље из манастира Режевићи се подразумева у њиховој кужини.
Чиме се моја душа приљубила уз Паштровиће, где је нашла прибежиште и топлину? У паштровским храмовима који су тајновита ризница немерљивог блага, сачуваних реликвија, вредних рукописних књига, икона, фресака…И новообновљени манастири, настали на темељима древних храмова, без много писаних трагова о историјату манастира, чувају народно предање које се преносило са колена на колено, до данашњих дана. Мене посебно фасцинира млада генерација која срцем љуби своју традицију, историју, чува предање и успомену на претке. Такав народ је вечит“.
(наставиће се )
