„У запад дубоко када сунце оде

И пошљедњи пламен мре у врху гора,

Мене лаки снови у самоћу воде

Гђе вјетрови шуме изнад пустих двора.

Праговима хладним, што их дани крње,

Не приступа нико у дворане тавне;

Њих покрива дуга купина и трње

И црвени веленац маховине давне.

Нигђе гласа.

Тамо гд‌је су баште оне

Не жубори вода хладног шедрвана,

У сјенкама врба и густе тополе

Нијем стоји свједок преминулих дана.

Ал’ касно, кад мјесец гране иза гора,

Кад поноћни вјетар тамни чемпрес њија,

Једно златно чедо низ прагове двора

С кондиром у руци слази ко сјен тија.

По обраслом путу, кроз дријен и смреке,

Лагано се краде и купље у роси,

Док сребрни блесак мјесечине меке

Пада јој и трепти по свиленој коси.

И у томе часу са високих грана

Тајанствени шапат у ноћ ведру мине,

А из старих лула хладног шедрвана

Зажубори вода и чаробно сине.

Она лако ступи и док вода прска

И у златан кондир као бисер пада,

У дубокој чежњи, дршћући кô трска,

Тиху пјесму поје и драгом се нада.

И док лака пјесма, ко звук харфе, стиже Испод лисних врба и топола густи’,

Над њом благи господ своје руке диже

И вијенац од звијезда на главу јој спусти.

И у светом страху, у присуству бога,

Све стрепи: и листак, дрвље, и кам голи;

И мој дух, ко тица са ноћишта свога,

У ноћ свијетлу прхне и богу се моли. „

(1902)