Пише: Дописник
Неки договор између Хрвата и Срба како сам јуче навео десио се у околини Лондона било је то 1963 ,док један такав али на вишем нивоу десио се у Аргентини између Павелића и Милана Стојадиновић 1954 године.Да страним обавештајним службама то није промакло и да им је Југославија била и тада кост у грлу као и прије тога није тајна и да су они сви заједно а колико видимо и неки које нико за то није овластио, бар у име Срба, водили разговоре са Хрватима ,који су то Хрвати није уопште релеванто ,јер они углавном мисле сви исто .Стојадиновић је на пропутовању с Маурицијуса гдје је био у изгнаству за Бразил дошао у Аргентину гдје се састао прво са властима Аргентине а касније и са Павелићем лично.Стојадиновић се углавном изјашњавао тада за Југославију ,да ли од страха Удбе с којом је био у преписци и разговрима да му се ослободи заробљен брат ,али никако као њихов човјек.
Дешавања везана за споразум Стојадиновића и Павелића почела су
званично у другој половини 1954. године, односно након Стојадиновићеве
изјаве дате хрватском листу Избор из Буенос Ајреса о потреби помирења
између два народа. Претходно су се појавили неки текстови у два водећа
емигрантска листа Српска застава и Хрватска у којима је наговештавано
да би миран разлаз између два народа формирањем независних држава
био најбоље решење, како за те народе тако и за Американце и савезнике којима би овакав исход дао много више сигурности од комунистичке Југославије.

Стојадиновић је 29. јула у разговору који је водио у свом дому
са уредником листа Јосипом Субашићем изјавио да су Срби и Хрвати жи
вели „стотинама година у посебним државама“ и да би тако требало бити
и у будућности. Изјавио је наду у могућност добросуседске сарадње када
се реши државно питање. Иначе, Избор је представио Стојадиновића са
одређеним симпатијама. Тако је у његовој краткој биографији написано
како за време његове владе „нису били вршени прогони Хрвата, како се
то раније практицирало“, а да су се „многи“ Хрвати који су до тада били
у емиграцији вратили у домовину. Наведен је и пример Милета Будака.
Из оваквог представљања једног српског политичара могло се закључити
да интервју није случајно направљен и да иза свега стоји нешто више.
И сам некадашњи председник владе на крају интервјуа рекао је да се нада
да ово није њихов последњи сусрет и да је његов дом отворен за добре и
праве Хрвате (Kako riješiti srpsko-hrvatski spor, Izbor, br. 10, srpanj 1954, стр.
4–8). Један од најближих Павелићевих сарадника Вјекослав Вранчић упра
во уредника листа Субашића види као човека који је одлучујући фактор
приликом доприношења успостављања контакта између Стојадиновића
и Павелића (Sporazum Pavelić–Stojadinović, Hrvatska revija, godina XXXIX,
svezak 3 (155), rujan 1989, стр. 509–511)
На одговор Павелића није се чекало дуго. Већ средином августа у
листу Хрватска он је написао дужи текст под насловом „За добро сусјед
ство“. У њему је са једне стране указао да су од формирања Југославије
имали штете и Срби и Хрвати, а с друге стране је подржао Стојадиновићев .Сада да се умијешам и ја овдје и да се запитам не ради Стојсадиновића или касније било ког политичара који хоће и мисли да може да заступа Србе.Када један Павелић напише или каже за добро сусједа,а тај који је на другој страни зна колико су нам добри ти сусједи и тада и прије тога у Првом рату и рату деведесетих знамо ми данас ,и састаје се и разговара о српским територијама ,које нијесу Србијанске ,мада руку на срце колико видимо и данас њима је то сасвим свеједно.Каква је била реакција Срба на тај састанак у емиграцији. Страни и антисрпски медији тада су то поздравили једнако као Бриселски споразум данас и то није за чудити ,једино је за чудити кога ми то бирамо да нас представаља?
Наравно, изјаву Стојадиновића највише су коментарисали српски
и хрватски исељенички листови. Српска застава је обимно преносила
те текстове уз коментаре уредништва, полемисала са неистомишљени
цима и истицала оне који су се са Стојадиновићевим ставом слагали.
Наведено је потпуно обојило бројеве који су излазили у другој половини
1954. и током 1955. године. У тексту под називом „Српско-хрватски спор“
Стојадиновићев предлог оцењен је као „реалистичан, озбиљан и конкре
тан“, без сентименталности и са погледом у будућност а не у прошлост.
Новинар близак Стојадиновићу, Милан Микашиновић, писао је септембра
1954. године у тексту индикативног наслова „Политика се води главом, а
не срцем“ како је Стојадиновић далековиди државник који је у дилеми или
„клање до истребљења“ или „мирно решење“, одабрао друго (Dokumenti
Srpske zastave, III, 1980, стр. 25).
Српска застава је често одговарала на писање исељеничке штампе
и то листова Југословенски амерички гласник из Сан Франциска, Гласа
Канадских Срба, Слободе из Чикага, Српских новина војводе Јевђевића,
Канадског Србобрана и др. Став Српске заставе био је да су усташки зло
чини током Другог светског рата стравични и неспорни, али да је мирно
разграничење боља алтернатива од „рата до истребљења“. О разговори
ма и споразуму Стојадиновића и Павелића лист није донео никакве ин
формације. Исти је случај био и са комплетном југословенском штампом
(Dokumenti Srpske zastave, III, 1980, стр. 20–33; Krizman, 1986, стр. 269–275).
Против идеје о споразуму са Павелићем иступили су бројни српски
емигрантски листови. Доброслав Јевђевић је констатовао да ко пружа руку
Павелићу тај легитимизује његове злочине, Стеван Тривунац говорио је
да се „хрватским усташким одродима прикључују српски реакционари“
и да угрожавају „заједнички дом“ Југославију, а љотићевска Искра да се
ради о сусрету „две назадности“, односно о сусрету „фашистичког шегрта
и калфе“19 (Krizman, 1986, стр. 269–271).
Почетком новембра, Стојадиновић је дао још један интервју на ову
тему, и то аргентинском листу El Mundo Argentino, где је рекао да његова ранија изјава има за циљ „смирење духова међу нашим народима и уколико је то могуће, предати забораву узајамне увреде и непријатељства“.
У наставку разговора са уредником листа рекао је и следеће: „Др Павелић
и ја мислимо исто. Обојица смо националисти и сматрамо да међународни
комунизам заједничким непријатељем наших народа“. Закључак је био да
Срби и Хрвати не треба да се боре међусобно већ да сконцентришу све
снаге према поменутом непријатељу (El Mundo Argentino, Српска застава
Ја и Павелић мислимо исто каже Стојадиновић ,да и Пера Коњ и Владимир Бакарић такође су мислили исто.Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су такође мислили исто.Борис Тадић и Иво Јосиповић и Милановић су мислили исто.Александар Вучић и Колинда Грабар Китаровић су мислили исто,само ми све изубисмо а они породице збринуше, а Србију уништише.