Пише :Дејан Бешовић
Равноправност националних заједница представља темељ стабилности и просперитета вишенационалној држава. Значај равноправности у таквим државама је кључан за функционисање закона, владавине права и суживота. У случају Црне Горе, придржавање вриједностима равноправности и инклузивности националних заједница је и даље упитно. Директним и индиректним методама дискриминације, концепт такозване грађанске државе је функционисао само на папиру. Промјеном власти 30. августа 2020. године, околности за Србе у Црној Гори, као заједнице која је до тада била у крајње неповољном положају, почињу постепено да се мијењају – узлазном путањом. Ипак, и након 2020-те године, дискриминаторни механизми су остали укоријењени у начину функционисања државног апаратуса.
Утолико, ми смо приморани да поставимо сљедећа питања:
–Како је могуће да један народ и даље доживљава дискирминацију у сопственој држави?
–Kако Срби у Црној Гори могу да се изборе за своја пуна и неотуђива права и слободе?
Док је био епископ будимљанско-никшићки, садашњи митрополит Јоаникије је, сада већ давне, 2011. године, говорећи о статусу и свакодневници Срба у Црној Гори, изрекао сљедеће:
“ Ти проблеми ,Срба у Црној Гори, нити су толико мали да бисмо их могли прећутати, нити толико велики да их не бисмо могли рјешавати.”
И послије 15 година, ове ријечи и даље уважавају сву актуелност момента у којем се српска заједница налази у Црној Гори. Стога, њен неравноправни третман је двострук по својој природи:
-Бројчана, територијална, социјална распрострањеност и повезаност Срба са осталим суграђанима, представљали су тест демократских прилика у земљи. Црногорско-српски однос у Црној Гори је био оптерећен и политичко-партијским расцјепом на власт која је била већински црногорска, као и на опозицију, која је била већински српска. За једну државу са већинском националном заједницом расцјеп власт-опозиција представља демократско расположење у земљи. У случају држава као што је Црна Гора, такви расцјепи могу бити погубни по стабилност њеног поретка.
Солидарисање српске националне заједнице са циљевима демократизације Црне Горе, умногоме ће утицати на њену демократску зрелост и пуни грађански ангажман у годинама политичке борбе које су услиједиле. Највећа вриједност и допринос српске заједнице суживоту и стабилности у Црној Гори је мирно прихватање оних одлука са којима својевремено није била сагласна, са акцентом на стицање независности Црне Горе и њеном уласку у НАТО савез. Оваквим иступима, српска национална заједница је показала намјеру дугорочне интеграције у нову реалност. Та намјера, нажалост, није била одговарајуће уважена системским рјешењима државе. Напротив, због недемократске природе претходног режима, Срби у Црној Гори су били мета дискриминације;
Попис 2023. године је и формално потврдио фактичко битисање двије одвојене националне заједнице – црногорске и српске, са различитим погледима на прошлост, садашњост и будућност. Референдум о државно-правном статусу Црне Горе 2006. године је и формално потврдио њену фактичку независност, а коју је неформално уживала од 1974 .године. Без обзира на уставне мањкавости ,нарочито у погледу статуса српског језика и држављанства , његовим изгласавањем 2007. године је прихваћена друштвена реалност грађанске државе, уважавајући равноправност припадника народа и националних мањина.
Године које ће услиједити разобличиће све елементе механизма дискриминације Срба. Одсуство физичке угрожености је било праћено њиховом системском и егзистенцијалном угроженошћу, што ће довести до стварања система који кажњава појединце уколико се на било који начин изјашњавају као Срби/Српкиње.
Српски национални осјећај се тумачи као реликт иностраног мијешања да нагласком на Србију , а не као пуно право самоидентификације и слободног изјашњавања. На врхунцу својих настојања, крајем 2019-те и почетком 2020-те, национализовани државни апарат је асимилаторску и дискриминаторну моћ системски опредијелио ка циљу стварања нове вјерске организације, што нипошто није у надлежности секуларне државе. Формирањем ексклузивне-државне “пара- цркве” Црне Горе, постепено би се остварила замисао свођења Срба у Црној Гори на ниво статистичке грешке. Са већинском националном заједницом, концепт грађанске државе би у потпуности био обесмишљен и превазиђен што се, без општенародног отпора, могло и десити.
Таргетирање припадника српске националне заједнице као “издајника“, умањивање њихових шанси за напредак, фарбриковање доминације црногорског језика, мијешање у надлежности цркве као духовног организма , представљају само неке од примјера покушаја асимилације Срба у Црној Гори.
Пописни подаци су један од битнијих индикатора вертикалне (институционалне) дискриминације и неравноправности припадника српске заједнице, нарочито када се направи компарација са подацима који адресирају питање националне структуре запослених у званичним институцијама.
На основу документа “Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима и органима државне управе” (Министарство за људска и мањинска права, Подгорица, 2014, стр, 14), констатује се очајно стање по српску заједницу у Црној Гори:
Национална структура запослених (бројчано и процентуално) у државним органима и органима државне управе (51 орган; МУП и Управа полиције су послали обједињене податке). Од укупног броја од 6,808 упитника,, у националном смислу, запослени су се изјаснили:
Црногорци 5.590 (82,11%);
Срби 497 (7,30%);
Албанци 90 (1,32%);
Бошњаци 333 (4,89%);
Муслимани 149 (2,19%);
Роми 2 (0,03%);
Хрвати 27 (0,40);
остали 24 (0,35%); и
није се изјаснило 96 (1,41%).”
Увидом у дати приказ података (стр. 11-14), долази се до званичног податка да у 16 од 51. државног органа и органа државне управе, 2014. године није радио нити један једини припадник српске заједнице, док је у десет органа радио само по један. То значи да је у 26 51 државних органа и органа државне управе што је више од 50 % радило само 10 (словима: ДЕСЕТ) припадника српског народа !
Затим, према документу “Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима, органима државне управе, органима локалних управа, судовима и Државном тужилаштву” (Министарство за људска и мањинска права, Подгорица, 2015), који поред државних органа и органа државне управе, обухвата још и органе локалне управе, судове и Државно тужилаштво, ситуација је сљедећа (стр. 18):
У свих 141 органа (…) Од укупног броја од 13.900 упитника, у националном смислу, запослени су се изјаснили као:
Црногорци 8650 (74,76%);
Срби 1301 (11,24%);
Албанци 291 (2,51%);
Бошњаци 650 (5,62%);
Муслимани 285 (2,46%);
Роми 2 (0,02%);
Хрвати 88 (0,76%);
остали 49 (0,42%).”
Оно што је кључно код заступљености у званичним институцијама је изражена национална диспропорција у односу на пописну, на штету Срба.Коначно, званични документ “Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у органима локалне самоуправе, привредним друштвима и јавним установама, чији је оснивач Главни град, Пријестоница или Општина” (Министарство правде, људских и мањинских права, Подгорица, 2021, стр. слови сљедеће податке:
“(…) Од укупно 3780 попуњених упитника у свих 224. органа колико је било обухваћено овом Информацијом, запослени су се, у националном смислу, изјаснили као:
Црногорац/Црногорка: 1930 (51,1%);
Србин/Српкиња: 711 (18,8%);
Муслиман/Муслиманка 76 (2,0%);
Бошњак/Бошњакиња: 537 (14,2%);
Албанац/Албанка: 242 (6,4%);
Ром/Ромкиња: 45 (1,2%),
Египћанин/Египћанка: 10 (0,3%);
Хрват/Хрватица: 31 (0,8%) (…).
Када је локална самоуправа у питању, Срби су заступљенији, али су и даље далеко од пожељног удјела. Већа заступљеност у органима локалне самоуправе, у односу на државне органе власти, може се тумачити и кроз чињенице да су до 2021. године у општинама гдје Срби чине релативну/апсолутну већину (Беране, Пљевља) или у општинама гдје су заступљени у значајном проценту (Будва), промјене локалних власти биле подстрек за бољи положај припадника српске заједнице у локалним институцијама. Међутим, чак ни промјена владајуће структуре у наведеним општинама није значајније ојачала заступљеност припадника српске заједнице на нивоу Главног града, престонице и осталих општина у Црној Гори.
(наставиће се)
