Пише: Момо Јоксимовић

Родитељ који изгуби своје дијете—нијесу то више они људи.

Родитељ који изгуби дијете није исти човјек—то је душа која наставља да живи, али са тишином у срцу коју ништа не може испунити.

Кад  родитељ изгуби дијете, свијет престаје да има облик. Небо више није високо, ни земља чврста—све се сручи у једну тишину, неподношљиву тишину. То је бол који се не може објаснити, нити туга која има крај. То је рана која дише, која сваког јутра поново отвори очи заједено с родитељем.

Ништа болније нема. Нема  ријечи које могу  обухватити ту празнину, нити сузе које могу  исплакати све што је изгубљено. Родитељ тада не сахрањује само дијете—сахрањује дио себе, своје снове, своје наде, своје сјутра. Свака успомена постаје нож, а свака тишина вапај.

Срце као да се цијепа на два дијела—један који остаје да куца, и други који одлази заједно са дјететом. Плућа као да  забораве како сада дишу, јер сваки  удах носи тежину неподношљивог губитка. Човјек пожели да стане, да се угаси, да не осјећа –јер је бол већи  од  сваке снаге.

И онда , у том мраку, остаје само једно—љубав. Љубав  која не нестаје, која не умире,која пркоси и смрти и времену.

„Дијете моје“, шапуће родитељ у тишини, ако те више не могу држати за руку, носићу те у срцу. Ако те више не могу загрлити, грлићу те мислима. Ако те више не могу  видјети, гледаћу те у сваком сунчевом зраку, у свакој ноћи пуној звијезда.

Опраштај родитеља од дјетета није крај—то је најтежи разговор без одговора. То је вјечна тежња, вјечна веза која не пуца ни када живот стане.

И можда родитељ настави да живи, да корача да говори…али никада више није исти. Јер дијете не напушта родитеља—оно остаје , дубоко урезано, као бол, као љубав, као дио душе који ће заувијек недостајати.

Кад мајка изгуби дијете, њене мисли не теку—оне се распадају. У  њој се сударају патње без одговора. „Зашто баш моје дијете“.  Зашто ја да живим, а оно да оде. Сваки тренутак се   враћа уназад, свака ситница постаје терет. Сјећа се првог плача, првог корака, првог „мама“—и све то одједном постаје болније него  икад.

Она често говори у тишини, као да ће је  дијете чути :“ Гдје си душо моја. Да ли ти је хладно.  Јесили сам. Ја сам овдје…Ја сам ту , само ти дођи…“

Њена туга је гласна унутра, а  нијема  споља. Она плаче и кад  нема суза. Она живи , али као да је пола ње отишло заувијек.

Мајка  често  криви себе.  Преиспитује сваки тренутак, тражи грешке у себи, у судбини, у свијету. Њена љубав не престаје—она се само претвара у бол који траје.

Отац, с друге стране, често ћути. Његов бол је дубок, али скривен. Он  покушава да буде стуб, да не сломи и оно што  је остало. Али у њему, исто тако , све пуца.

Можда не говори много, али кад остане сам, он шапуће: „Сине…кћери…опрости што те нисам могао заштитити. Да сам могао, ја бих отишао умјето тебе“.

Отац често носи бол у тишини , у погледу који одлази негдје далеко, у рукама које  више немају  кога да  загрле. Он можда не плаче пред другима, али његово срце плаче без престанка.

И мајка и отац губе исто—дио себе који се никада не може вратити. Само што мајка тај бол износи као рану која крвари, а отац га чува као рану која никад не зараста.

А у тој тишини, у том невидљивом простору између ријечи , обоје говоре исто:
„Волимо те. Заувијек. И чакамо те –у сваком даху, у сваком дану који дође“.

Постоје ране које вројеме не лијечи. Потоје губици који се не преболе.  А највећи међу њима  је када родитељ испраћа своје дијете—јер тада не одлази један живот, већ се руши један свијет.  Јер дијете није само дио живота—дијете је живот.Његов осмијех је био радост, његовц глас музика, а његово постојањње смисао свакогв дана.