ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

”Била је паметна, вешта, способна. Дивна једна особа”. Овако је Наду Станић описивао Давид Дамјановић, који је током рата био командант једне бригаде у саставу Динарске четничке дивизије, а касније у емиграцији уредник листа ”Србија”, гласила Покрета српских четника Равне Горе, и један од најближих сарадника војводе Момчила Ђујића.

Давид Дамјановић (Голубић, 1921 — Шервил, САД, 2018), био је вероватно последња особа која је памтила Наду Станић из тих дана. Описивао је као српску Мата Хари, наводећи:

‘’Нама у западним крајевима у борби за опстанак током Другог светског рата није била довољна оружана снага, већ су нам били неопходни и дипломатија, мудрост и сналажљивост. У том делу наше борбе огромну заслугу имала је Нада Станић.’’1

Нада Станић, девојачко Травица, рођена је 10. јула 1908. године у Ужичкој Пожеги. Касније, њен отац Димитрије радио је као адвокат и судија у Госпићу (права је дипломирао у Падови). Завршила је учитељску школу, али тешко је рећи да ли је икада радила као учитељица, јер се 1927. године удала за Богдана Станића из Госпића, из породице богатих трговаца и земљопоседника. Нада је помагала мужу у послу. Течно је говорила немачки, а помало и италијански језик.

Нада и Богдан имали су троје деце: сина Бранка (1927) и ћерке Раду (1931) и Кеку (1933).

Живели су у великој кући у центру Госпића, која је често била пуна гостију, из земље и иностранства. Предратна пријатељства са Аустријанцима, Немцима и Италијанима Нада ће увелико користити током рата.

Нада и Богдан били су истакнути у друштвеном животу Госпића и уопште тог дела земље. Поред осталог, помагали су Српску православну цркву и Соколско друштво Госпић, чији су били чланови. Нада је водила и једну дечју групу у овом друштву. Љубав према Сoколима дошла је од оца Димитрија Травице, активног члана овог удружења.

Идила је трајала до проглашења ”Независне Државе Хрватске”, 10. априла 1941. године. У Госпић су исте вечери бануле усташе, на челу са локалним трговцем Јурицом Фрковићем. Сутрадан, 11. априла, ухапсили су прву групу госпићких Срба.

Јелена Басарић, свршена ученица гимназије у Госпићу, успела је наредне године да се домогне Београда, где је пред органима владе Милана Недића дала исказ о овим догађајима. Сећала се имена осам Срба ухапшених 11. априла, међу којима је под бројем 5 навела: ”Станић Богдан, трговац”. О њиховој судбини је посведочила:

‘’Сви ови похапшени Срби били су затворени у казниону и држани у затвору око 15 дана, а затим једне ноћи на камионима некуд одведени и од тада се о њима више ништа не зна.’’2

Иза изјаве Јелене Басарић дописана је, у загради, само једна реч: ”Јадовно”.

Реч је о усташком концентрационом логору на Велебиту. Прецизније, то је био систем од три концентрациона логора – Госпић, Јадовно и Паг – основана почетком маја 1941. године. Ове логоре затворили су Италијани 21. августа 1941, али до тада је у њима ликвидирано 40.000 Срба и Јевреја.3

Поред Богдана, усташе су хтеле да убију и Нaду, као истакнуту Српкињу, а ‘’не само као жену богатог човека’’, како то кажу њени наследници.4

Зато она 15. априла сама, преко динарских планина, бежи у италијанску окупациону зону. Деца беже у Србију, са фамилијом Богданове сестре Јелене Обрадовић: ћерка Рада и Кека са Јеленом, а син Бранко са Јозом и Стевом Обрадовићем, мада су њих тројица морали да дође пешице до Београда (вероватно су изашли из воза пре граничне контроле).

Нада Станић током рата

Бранко се потом вратио и као младић ступио у Динарску четничку дивизију. Ћерке Рада и Кека провеле су рат као избеглице у неколико места у Србији. Придружиле мајци, тада у емиграцији, у Милвокију, тек 1962. (Рада), односно 1954. године (Кека).

У својој књизи ”Кроз крв, јауке и сузе”, Дамјановић посвећује једно поглавље Нади Станић и Милки Радоњић, под насловом: ”Посебна и значајна улога двију српских жена на Тромеђи”. Дамјановић наводи:

‘’Као и у другим српским крајевима наше земље, тако и у тешким ратним приликама на тромеђи Босне, Лике и Далмације, нијесу се борили само мушкарци, већ су у спасавању и одбрани српског рода учествовале и жене – Српкиње, дјечаци, па и оронули старци. И код њих је било изванредних примјера сналажљивости и довитљивости, па и херојства.

Међу најхрабрије и најдовитљивије жене на Тромеђи током рата свакако су спадале Милка Радоњић и Нада Станић.’’5

Милка Радоњић је потицала из угледне трговачке породице у Книну, која је пре рата развила посао са Италијанима. Захваљујући томе, Милка је одлично говорила њихов језик и имала је утицајна познанства с друге стране Јадрана. Тако је она ”већ у првим ратним данима успоставила везу са неким вишим италијанским командантима у Книну, који су у данима усташког лудовања штитили и њу и њену родбину”.6

Истовремено, Милка је била у тајном контакту са четницима, извршавајући њихове налоге, ”па су се устаничке снаге све успјешније обрачунавале са још непокореним усташама”.7

На Тромеђи су постојале и позадинске и борбене женске четничке јединице, од којих су прве биле далеко бројније. Те позадинске јединице и организације у основи су служиле за подршку војсци на фронту, односно, како је то рекао војвода Момчило Ђујић приликом оснивања Женске четничке акције, 8. јула 1942, четницима-борцима потребна је ”и женска помоћ у њиховој борби за ослобођење”.

Конкретно, Ђујић је говорио о помоћи ”у неговању рањених и спремању и шивењу одјеће за четнике”. Тако су основане две секције: секција болничарки (одмах се јавило 25 жена и девојака) и секција за шивење.8

Нада Станић није волела да прича о ратним данима, али је оставила један вредан, руком писан, документ. То је забелешка о њеном ратном путу, у којој је записала:

‘’15. април 1941 – 13. новембар 1941. – у шуми.

13. новембар 1941-  новембар 1941. – Хрватако-италијански затвор у Книну.
14. новембар 1941-  јануар 1942. – у шуми.
15. јануар 1942-  јануар 1942. – италијански затвор у Шибенику.
16. јануар 1942-  новембар 1944. – у шуми.
17. новембар 1944-  децембар 1944. – Затвор Гестапоа Ланцендорф (предграђе Беча).
18. децембар 1944-  мај 1945. – у шуми’’.9

Даље је Нада записала логоре у Италији и Немачкој у којима је боравила после рата.

Надина белешка о њеном ратном путу

Одредница ‘’у шуми’’ може се дословеце узети за почетак рата, и још неке периоде, када је српски народ тражио спас у збеговима. Међутим, у документима Дражиних четника, као и потписима на полеђинама фотографија, термин ‘’у шуми’’ означавао је припадност организацији. Нада је три пута хапшена због рада за четнике и сва три пута се срећно спасила.

Нада Станић је била обавештајац и курир српских устаника, али, тешко је рећи шта је тачно радила пре марта 1944, када је дошла и до генерала Драже Михаиловића. Тада је војводи Ђујића однела нове шифре за радио везу, а обезбедила је и трансфер новца и ратне спреме до Динаре. Други трансфер, с почетка октобра 1944, њеним везама ишао је преко Беча.

Основано је претпоставити да је Нада сличне задатке добијала од почетка. На пример, Југословенска влада, тада са Слободаном Јовановићем на челу, само у једној прилици, 1942. године, послала је за четнике у западним крајевима шест милиона швајцарских франака. У наше време, то је око 130 милиона швајцарских франака. Ову огромну суму требало је не само пренети из Швајцарске, већ и заменити у немачке марке, италијанске лире или хрватске куне. Онда, требало је куповати велике количине хране за војску и избеглице, санитетски материјал, платно и кожу, али и оружје и муницију на црном тржишту. Сви ови послови чине се као идеални за Наду, с обзиром на њено предратно искуство.

Југословенска влада била је, логично, велики финансијер Југословенске војске, али не и једини. Могуће је да је Нада наставила макар део предратног пословања са Аустријанцима, Немцима и Италијанима, али сада у корист Динарске четничке дивизије. Могуће је и да је оснивала одборе за сакупљање донација, попут оних које су у Београду постојали за Херцеговину и за Босну. И при свему томе, на путовањима је сакупљала информације.

Гестапо је хапсио Наду једном, а италијанска полиција два пута. Када је реч о Гестапоу, према речима њене унуке, спасили су је угледни поредратни сарадници и пријатељи из Беча.

За причу о Нади важан је радиограм генерала Михаиловића војводи Ђујићу од 24. јануара 1944, у коме се поред осталог каже:

‘’Настаните да што више ојачате нашу организацију и створите што више оружаних одреда. То је најбоља гаранција за наш рад и успех. Предузео сам потребно за прикупљање официра. Учинићу све што будем могао да Вам пошаљем официре. Знам да Вам иде тешко снабдевање новцем. Ако имате некога да пошаљете у Србију. Јавите ми, па би Вам по њему послао нешто новаца…’’10

Војвода Ђујић је по новац ускоро послао управо Наду Станић. Приликом тог Надиног путовања дошло је до једног инцидента, за који се заинтересовала и Врховна команда. Наиме, до Врховне команде је стигла вест да су Немци провалили у четнички систем радио веза, па је случај детаљно испитан. Радио веза је била основни вид везе код четника: Врховна команда је имала неколико радио стаица, које су непрекидно радиле 24 часа дневно, одржавајући везу са око 100 радио станица у земљи и три радио станице у иностранству. Упад Немаца у радио везу значило је пре свега да ће многи људи бити откривени, похапшени и стрељани. Извесних упада било је раније, до маја 1943, када је генерал Михаиловић наредио прелазак са простог на дупло шифровање. До маја 1943. године Немци су дешифровали око четири посто ухваћених четничких депеша. Од тада, не може се поуздано рећи да су дешифровали било коју ухваћену четнички депешу.

Тако, када је марта 1944. стигла вест да су Немци дешифровали једну депешу, наређена је опсежна истрага, која је довела до Наде Станић. Најпре је обавештајац под шифром ”Кипар” (која је остала непозната), чуо од неког Немца да је немачка обавештајна служба успела да дешифрује депешу генерала Михаиловића послату мајору Александру Михајловићу, команданту београдских илегалаца. Депеша се односила управо на рад Наде Станић, тј. на њен пут. Генерал Михаиловић је о томе одмах послао радиограм мајору Михајловићу, а овај Млавско-смедеревској групи корпуса, јер се Нада Станић налазила на путу за Петровац на Млави.

Мајор Милош Милошевић, начелник штаба Млавско-смедеревске групе корпуса, послао је 4. априла генералу Михаиловићу следећи радиограм:

‘’Са своје стране предузео сам све да обавестим госпођу Цицу Цвејић, пошто је лично познајем, што сам и учинио. Сазнао сам тада да је код ње заиста дошла у госте госпођа Станић, у петак 17. марта увече аутомобиом, у пратњи два Немца који су јој унели ствари у кућу и госпођа Станић рекла је да је дошла немачким возом ради виђења са својом децом која се налазе као избеглице у Петровцу и да ће поново да се врати на исти начин.

Али када је 21. марта Вили (мајор Александар Михајловић – прим. аут) примио Вашу депешу 420, тада је несумњиво утврђено да је обавештење од Кипра тачно. Вили је 22. марта поступио по Вашем наређењу врло опрезно те нико од наших људи није пао Немцима у руке.

Госпођа Станић добила је објаву и даљу везу а наређено јој је да отпутује 23. марта ујутру, што је и учинила по исказу госпође Цвејић, која тврди да је 22. марта увече дошао један Немац и рекао госпођи Станић да 23. марта у пола шест буде на станици. Да је госпођа Станић стварно отпутовала, не знам.’’11

Кућа Цице Цвејић, или Цвеић, налазила се у Улици војводе Саватија број 10. У Књигу примљених депеша Врховне команде, нови радиограм мајора Милошевића уписан је 5. априла 1944. године:

‘’Проверавањем целе ствари дошао сам до закључка, да депеша Ваша 420 за Вилија, није могла да буде ухваћена. По исказу Немца, ухваћену депешу успели су да дешифрују 18. марта, а тада она није била ни састављена за Вилија а камоли предата. Поред тога, Немац није поменуо да госпођа Станић треба да се упути на терен преко Раковића, дакле није ни потпуно аутентична са депешом 420…

Сазнао сам даље да госпођа Станић врло много говори и критикује, тако да представља праву опасност за све оне са којима дође у додир. Треба размотрити ту чињеницу и њен контакт са Немцима, као и путовање са њима. Највероватније је да стварно потиче све од њене неопрезности, јер она је сигурно знала за садржај депеше и пре поласка на пут, те су и Немци сазнали у току путовања и разговора са њом.

Интересантно је да је госпођа Станић и даље становала у означеној кући без икакве бојазни иако јој је све то достављено до знања. Нико је није ни тражио за време боравка у Београду, али када је 23. марта отпутовала ујутру, Гестапо је истога дана у 23 часа тражио у означеном стану и пошто је добио обавештења да је тога дана отпутовала по налогу Немаца, ништа даље није предузимано. Ако је госпођа Станић дошла до Вас, верујем да сте констатовали ову њену неозбиљност.’’12

С обзиром да је Нада Станић ишла ”на терен” преко капетана Предрага Раковића, команданта Другог равногорског корпуса, то значи да је ишла у Врховну команду. И према Давиду Дамјановићу Нада Станић се састајала са генералом Михаиловићем, и то први пут управо о ово доба. Пошто је остала курир и обавештајац, јасно је да је Михаиловић имао позитиван став о њеном раду, а да је мајор Милошевић доносио закључке само на основу познавања једног дела приче. Такве извештаје генерал Михаиловић је добијао и за друге особе убачене у немачке редове, нпр. и за агента Интелиџенс сервиса др Ивана Попова, брата познатијег шпијуна Душка Попова, по коме је настао лик филмског Џејмса Бонда. Др Иван Попов је провео рат у Београду формално као потпуковник Гестапоа, па су четнички обавештајци, виђајући га међу Немцима, о томе извештавали генерала Михаиловића. Никада није откривен, а отпутовао је у Италију лета 1944. године са импровизованог аеродрома у селу Прањани, са једном групом спашених америчких пилота.

Према томе, Нада Станић је путовала са Немцима и уз њихову помоћ, али само докле јој је то било потребно и корисно. У одређеном моменту, она би се ослободила немачке пратње и почела да користи четничке објаве и везе, којима се кретала по слободној територији, па и до Врховне команде. Свакако су тачне информације мајора Милошевића да је она много причала, али очигледно је да пред Немцима није говорила оно најважније. Нико из четничке организације није страдао због ње, а иначе ово је било доба новог таласа масовних стрељања ”присталица Драже Михаиловића” у Јајинцима.

КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. април 2026)