Пише Тихомир Бурзановић
Постоје теме које се не бирају — оне бирају нас. Постоје историјске ране које не зарастају временом, већ захтијевају свјесно, одговорно и достојанствено памћење. Јасеновац је једна од тих рана. И није ријеч само о прошлости, већ о моралној обавези садашњости и будућности: да се страдање не заборави, да се истина не релативизује и да се памћење не препусти тишини.
Очување историјског памћења о страдању Срба у логору Јасеновац током Другог свјетског рата није тек културни чин — то је питање идентитета. За Србе, посебно оне чији су преци страдали у Јасеновцу, то памћење није апстрактна категорија, већ дубоко лична, породична и духовна ствар. Зато није случајно што се у српском контексту све чешће говори не само о „култури сјећања“, већ о „култури страдања“.
Та разлика није пука игра ријечи. Култура сјећања, каква се развила код јеврејског народа након Холокауста, усмјерена је ка институционализацији памћења, образовању и глобалном признању. Српско искуство, међутим, носи и једну снажну духовну димензију: страдање се не доживљава само као историјска чињеница, већ као крст — страдање које има и своју васкрсну симболику.
Јасеновац је у том смислу више од логора. Он је симбол страдања, али и опомене. Симбол зла које је било системско, организовано и идеолошки утемељено. Али истовремено, Јасеновац је и симбол преживљавања, отпора и вјере да живот, на крају, побјеђује.
Зато је питање: ко ће чувати то памћење?
Одговор је једноставан, али тежак: прије свега Срби сами. Посебно они чији коријени воде у крајеве који су у Другом свјетском рату били поприште страдања — Босна и Херцеговина, Славонија, Кордун, Банија, Лика. Ти простори нису само географија, већ мјеста колективног памћења. Мјеста гдје историја није записана само у књигама, већ у породичним причама, у гробовима без имена, у тишини која говори.
Данас, када Срби живе широм Западног Балкана, Европе и свијета, та обавеза не нестаје — она се умножава. У дијаспори, гдје асимилација често брише идентитетске слојеве, очување сјећања на Јасеновац постаје још важније. Не као инструмент политике или конфликта, већ као темељ самосвијести.
Међутим, ту се јавља и један озбиљан изазов. Како чувати културу страдања, а не упасти у замку жртвеног идентитета који парализује? Како говорити о Јасеновцу, а не дозволити да та прича постане извор нових подјела?
Одговор лежи у равнотежи. Култура страдања не смије бити култура мржње. Она мора бити култура истине, достојанства и опомене. Она мора да подсјећа, али и да упозорава — не само друге, већ и нас саме — на опасности идеологија које дехуманизују.
Хришћанска димензија тог памћења управо ту добија свој пуни смисао. Крст није само симбол страдања, већ и наде. Васкрсење није негација страдања, већ његово превазилажење. У том контексту, памћење Јасеновца може бити и морална вертикала — подсјетник да зло постоји, али и да није коначно.
Зато је важно како се о Јасеновцу говори. Да ли као о броју жртава, или као о људским судбинама? Да ли као о историјској чињеници, или као о живом насљеђу? Да ли као о политичком аргументу, или као о моралној обавези?
Одговори на та питања одредиће не само однос према прошлости, већ и будућност.
Јер заборав није неутралан. Он увијек иде у корист оних који би да истину умање, релативизују или избришу. А тамо гдје се истина брише, отвара се простор за понављање.Зато култура страдања Јасеновца мора бити активна, жива и присутна. У образовању, у култури, у јавном простору. Али и у породицама, у причама које се преносе са генерације на генерацију. Не као терет, већ као завјет.
То није лак пут. Али је неопходан.
Јер народ који изгуби памћење — губи себе.
