Фотографија монументалне коњичке статуе Џингис-кана и музеј у Монголији није само призор који одушевљава туристе. То је симбол једног народа који је схватио да без памћења нема ни будућности.

Монголи су свом највећем владару подигли величанствени споменик који се види километрима унаоколо.

У подножју споменика налази се музеј, простор за окупљање и учење, место где нове генерације сазнају ко су и одакле потичу.

То није само челик, камен или архитектура. То је порука једног народа самом себи: „Не заборави своје корене.“

Када погледамо Србију, намеће се питање: где су наша велика места националног памћења?

Имали смо цара Душана, под чијом се круном Србија простирала од Дунава до Коринтског залива.

Имали смо Немањиће који су поставили темеље српске државности, Светог Саву који је утемељио нашу духовност,

Кнеза Лазара који је стао пред Османлије као бедем, Карађорђа који је подигао народ на устанак против Османског окупатора и бројне друге великане који су обликовали историју српског народа.

Па ипак, деценијама смо живели без великих националних меморијалних центара који би сведочили о њиховом значају.

Док су други народи подизали монументе својим владарима, војсковођама и духовним великанима, ми смо често окретали главу од сопствене прошлости или је препуштали забораву.

Јеврејски народ има Јад Вашем – место сећања, образовања и националног сабрања.

Јермени имају свој национални меморијални комплекс у Јеревану, где се сваке године окупљају како би одали пошту својим страдалницима и сачували историјску истину.

А где је српско место сабрања?

Где је национални меморијални центар посвећен свим српским мученицима и страдалницима двадесетог века?

Где је српски маузолеј који би сведочио о милионима (преко ти милиона страдалих Срба у 20.веку) страдалих у балканским ратовима, Првом светском рату, геноциду у Независној Држави Хрватској, страдањима у Другом светском рату, као и жртвама ратова и прогона на крају двадесетог века?

Да Вас подсетимо: Запад бацио „30 сребрњака“ пред Србију: Време је да се реши преломна дилема – окупација или слобода
Нажалост, такво место још увек немамо… као да немамо снаге да га изградимо, да не би повредили брата ,,џелата”.

Још је болније што ни после више од осам деценија немамо централни национални меморијал посвећен јасеновачким мученицима и свим српским жртвама усташког режима Независне Државе Хрватске… немамо ни споменик у Србији.

Док други народи своја највећа страдања претварају у темеље националне свести, код нас се и даље воде расправе око самог права на сећање. Немамо ни општеприхваћен назив за страдање српског народа у НДХ.

Јевреји имају Холокауст, Роми, Јермени имају свој назив за геноцид, а Срби ни данас нису постигли национални консензус како ће именовати једно од најстрашнијих поглавља своје историје… па наше жртве сврставамо у Јеврејски Холокауст.

Посебно забрињава чињеница да се у јавности често умањују размере јасеновачког страдања. Уместо да се са дужним поштовањем односимо према невиним жртвама и да историјска истраживања препустимо науци, често се стиче утисак да сами потискујемо сопствено памћење и умањујемо већ утврђени и прихваћен број страдалих у Јасеновцу а то је 700.000… и преко 800.000 страдалих Срба у НДХ од Хрвата-усташа.

Још увек нисмо смогли снаге ни да на највишем државном нивоу (у Скупштини) донесемо и изгласамо посебну резолуцију којом би се јасно и недвосмислено потврдило сећање на страдање српског народа у Јасеновцу и систему логора Независне Државе Хрватске.

То није питање дневне политике. То је питање поштовања према невино пострадалима и одговорности према будућим поколењима.

Зато је подизање величанственог споменика Стефану Немањи у Београду представљало важан корак у обнови националне свести. После много деценија Србија је добила споменик који нас подсећа на корене српске државности и на чињеницу да наша историја није почела у двадесетом веку нити са било којом идеологијом, већ вековима раније.

Да Вас подсетимо: Српско-руски односи на прекретници — Ка коначном заокрету Београда ка Западу
Није почела ни устанцима почетком 19. века… већ много раније.

Србија није настала 1804. године

Једна од највећих заблуда која се деценијама понавља у јавном простору јесте да је српска државност почела Првим српским устанком 1804. године или доношењем Сретењског устава 1835. године. Иако су ти догађаји од изузетног значаја за обнову модерне српске државе после векова османске окупације, они не представљају почетак српске државности.

Српска држава постојала је вековима пре Карађорђевог устанка. Имала је своје владаре, своју цркву, своје законе, дипломатију, војску и међународно признате институције.

Још у средњем веку Срби су изградили снажну државу под Немањићима, која је достигла свој врхунац у време цара Душана.

Док многи европски народи још нису имали уређене правне системе, Србија је имала Мирослављево јеванђеље као драгоцени споменик писмености, Законоправило (Номоканон) Светог Саве као темељ црквеног и државног права и Душанов законик као један од најзначајнијих правних споменика средњовековне Европе…

Зато је исправније говорити да су Први српски устанак и Сретењски устав означили обнову српске државности, а не њен почетак.

Србија није настала 1804. године… она је тада васкрсла након векова ропства.

Наравно, Сретење и данас заслужено остаје један од најважнијих државних празника, јер симболизује борбу за слободу и стварање модерне српске државе.

Али ако желимо да будемо верни историјској истини, морамо знати да су темељи српске државности постављени много векова раније… у доба Светог Саве, Стефана Немање, краља Милутина, цара Душана и читаве лозе Немањића.

Србија није настала у устаничком збегу у Орашцу. Србија је у Орашцу обновљена и сабрана у заједништву за слободу од окупатора.

Настала је вековима раније, а уклесали су је, ојачали и изградили Немањићи, Свети Сава и генерације наших предака.

У светосавском духу, култура сећања није позив на мржњу нити на освету. Она је позив на истину, достојанство и самопоштовање.

Свети Сава нас је учио да без истине нема правде, а без правде нема ни трајног мира.

Зато Србији нису потребни споменици из сујете, већ места сабрања. Потребни су музеји посвећени Немањићима, меморијални центри посвећени српским страдањима, национални маузолеј посвећен мученицима и страдалницима, као и простор у којем ће млади нараштаји учити о Косовском завету, Првом српском устанку, Голготи преко Албаније, Јасеновцу, Пребиловцима, Јадовну, јунацима са Кошара и свим оним местима која су обележила историју нашег народа.

Монголи су схватили значај националног памћења када су подигли величанствени споменик Џингис-кану. Јевреји су то схватили у Јад Вашему. Јермени у свом националном меморијалу.

Време је да и Србија учини исто.

Не ради прошлости, већ ради будућности.

Јер народ који зна ко је био, знаће и куда треба да иде. Народ који чува успомену на своје претке и своје мученике остаје народ. Народ који их заборави ризикује да изгуби и своје име, и своје памћење, и своју душу.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја