Аутор: Тихомир Бурзановић
Актуелно телевизијско новинарство у Црној Гори све више поприма обрисе затвореног система у којем циркулишу исти актери, исти наративи и исте „дозвољене“ истине.
Умјесто динамичног простора сучељавања идеја, добијамо сцену на којој је исход дебате често познат и прије него што је и почела. Телевизијске емисије, посебно оне тематске, претварају се у ритуале потврђивања већ успостављених ставова, гдје публика има улогу пасивног посматрача, а не активног учесника у јавном животу.
У таквом амбијенту све гласније одјекује једна наизглед радикална, али не и неоснована теза: да би нестанак или дубока трансформација садашњих безбједносних структура довела до темељног преобликовања медијске сцене — можда чак и до нестанка оваквог типа телевизијског новинарства. Ова тврдња не почива само на спекулацијама, већ на перцепцији да дио новинара не дјелује у потпуној професионалној аутономији, већ у сложеном односу са центрима моћи који утичу на избор тема, саговорника и интерпретацију догађаја.
Истраживачко новинарство, које би требало да буде врхунац професионалне храбрости и независности, често се користи као форма без суштине.
Под плаштом „истраживања“ пласирају се селективне информације које више служе као средство притиска или дискредитације, него као допринос истини. Тако се гради привид борбе за јавни интерес, док се у стварности одржавају постојећи односи моћи.
Посебно осјетљиво питање представљају неразријешени напади на новинаре, укључујући и најпознатије случајеве који годинама остају без коначног епилога.
Упркос постојању институционалних механизама и комисија, резултати су ограничени, а повјерење јавности све мање. Парадоксално, у тим процесима учествују и представници медија који истовремено наступају као коментатори и аналитичари, што отвара питање сукоба улога и могућег утицаја на ток истрага — било директно или кроз креирање јавног притиска.
Још један феномен који заслужује пажњу јесте готово монополски положај уског круга новинарских имена која се редовно појављују као гости у емисијама о кључним друштвеним темама.
Та имена, често повезана са одређеним редакцијама и идеолошким матрицама, постају неформални арбитри јавног мњења. Умјесто плурализма, добијамо симулацију разноликости, гдје се различити ставови своде на нијансе унутар истог оквира.
Оваква пракса није случајна. Она указује на постојање неформалних мрежа повјерења и утицаја, у којима се „проверени“ актери позивају да тумаче стварност на начин који је прихватљив одређеним центрима моћи. То не мора нужно значити директну контролу, али свакако говори о степену усклађености интереса који превазилази оквире класичног новинарства.
Додатно забрињава тенденција код појединих новинара да сопствену позицију представљају као стално угрожену. Безбједност новинара јесте озбиљно питање и не смије се релативизовати, али када се аргументи о угрожености заснивају на нејасним, недоказивим или чак бизарним тврдњама, онда се губи кредибилитет. У неким случајевима, та реторика прелази у сферу сензационализма, гдје се лична промоција маскира као борба за слободу медија.
Таква инфлација „угрожености“ има двоструки ефекат: с једне стране, замара јавност и ствара скепсу према стварним пријетњама, а с друге стране, релативизује озбиљне случајеве у којима су новинари заиста били мета насиља. Када се све проглашава опасношћу, онда ништа више није довољно озбиљно да изазове истинску реакцију.
Уколико се вратимо на почетну тезу — да је дио медијске сцене у симбиози са безбједносним структурама — онда се намеће логично питање: шта се дешава када та симбиоза престане? Да ли ће медији изгубити ослонац и утицај, или ће коначно добити прилику да се реформишу и изграде на темељима истинске независности?
Могући одговори нису једноставни. Историја показује да медији често не нестају са промјеном политичких или институционалних околности, већ се прилагођавају новим центрима моћи. Међутим, уколико је зависност била дубока и структурна, тај процес прилагођавања може бити болан и неизвјестан.
Зато је суштинско питање не само шта ће се десити са институцијама, већ и шта ће се десити са новинарима као појединцима. Да ли ће бити спремни да напусте улогу посредника и постану истински истраживачи? Да ли ће одбити да буду дио затворених кругова и отворити простор за нове гласове? Или ће, као и много пута до сада, једноставно пронаћи нове „невидљиве руке“ које ће обликовати њихов рад?
Одговор на ова питања одредиће будућност не само медија, већ и демократског капацитета црногорског друштва. Јер без слободних и независних медија, свака прича о демократији остаје недовршена.
На крају, остаје једна једноставна, али суштинска дилема: да ли је новинарство у Црној Гори спремно да преживи без сенки које су га до сада пратиле — или ће, заједно са њима, нестати и његов садашњи облик? Одговор неће доћи из студија, већ из спремности да се прекине са удобним и уђе у неизвјесно, али неопходно — простор истинске слободе.
One Response
Istinski novinarai vise da skoro i ne postoje u velikim mediskim kucama sirom svijeta mali je broj onih koji smiju i hoce da se uhavte u kostac sa mafijom koja vlada.Velikih novinara ima ali malo njih se usudjuje da pise u zabodu prst u oko vlastima zemlje ili van granica svoje zemlje ako je renomirani list ili tv kuca. Izbor novinara nekada i danas je bila prije privilegija koja nije bila rezervisana ya svakoga.U SFRJ sve je bilo pokriveno i kontrolisano ,od Crkve do diskoteka i starckih domova plaza kafana i svih javnih okupljanja .
Sluzba je bila velika siroka i placena ,nije dozvoljavala bilo kakvo iznenadjenje pa se obicno govrilo i govri josuvjek mogao si i na ulici parku spavati ,koliko,je bilo „sigurno“ ili koliko je bilo sve kontrolisano bez savremenih sredstava pracenja i prisluskivanja .Narod je bio podijeljn na dobre poslusne i poneki disident ,ali svi su bili uvezani u sitem vlasti.Tako da je sve bilo kontrolisano.Tako i najveci disident vlast Milovan Djilas je bio kontrolisan ,a knjige koje su izlazile u inostranstvu bez dozvole tadasnje vlasti niukom slucaju ne bi bile odstampane jer vlastima je to odgovaralo da svijet uglanom Zapadni vidi da oni dozvoljavaju demokratiju ,naravno Djilas u tome kao njihov covjek nije ucestvovao direktno ,a oni su ga na taj nacin koristili .Neprijatelji drzave koje je stvarala tadasnja DB su takodje bili kontrolisani od strane drzave,bilo ih je naravno istinskih neprijatelja koji su svoju neku da kazem drcnost protiv sistema Broz placali glavom.To svjedoce i sami nekadasnji ljudi sistema tajne vlasti DB-a ,i danas hvaleci se ubistvima i naredjnjima koja su izdavali.Za onu Brozovu vlast su radili pazljivo odabrani ljudi ,a bilo je i onih koje nikada niko nije pozivao da rade ali su se dobrovoljno javljali da i oni potpomognu i spasavanju nekoga ili necega cekajuci neku nadoknadu ili uslugu pa i onu najmanju da mu se javi sef lokalne policiske stanice,sto je i danas koliko sam zapazio neke navika „osobina “ koja je postala slobodno mogu reci i obicaj.
Velike promjene su dosle pojavom novih mogucnosti komunikacije , koje se kontrolisu ali broj istih je toliko velik i raznovrsan da je potreban veliki obim rada da bi se to sve moglo kao nekada privesti namjeni koja je njima potrebna.Narod je svuda postao informativno nezavisan ,tako da novi mladi ljudi i ne gledaju telvizore ,a politicari sirom svijeta imaju velikih problema da svoje politicke vizije dodju do njih.Nekada je bilo nezmislivo da se na bilo kom svjetskom prvenstu u pocetku ili u samom pocetku pojavljuju sefovi drzava i vlada ,jer narod ih vise ne podnosi postali su ogavni dosandi licemjeri ali ipak vladaju.Novinari koji su hrabri osnivaju svoje portale i svojim pisanjima pokusavaju upozoriti citalacku publiku na trenutno stanje dogadjanaj bilo u zemlji i svijetu.
Svijet se informativno preorjetnisao i to se ubrzano desava,stariji ljudi i ljubimci tv ekrana odlaze a maldji imaju nove navike ,koje po nekom automatizmu nijesu preuzete od svojih roditelja.Ljetovanja u inostranstvo su primarna ,sto vise slobodnog vremena a manje radnog ,sto bolja garderoba i udobniji stanovi ,sve je to postalo sastavn dio zivota.Kruzeri su preuzele starije i imucnije goste , maldji su individualni i nezvisni.U EU mladi polazu vozacki ispit ali sve vise ne kupuju automobile nego koriste usluge Carsharing-App ili neki drugi slican – book-n-drive,i tako kalkulisu i zivot i finansije.Elektricni automobili su postali dosta ucetala stvar ali drzave uvidjele da im to stvara problem pocele su da ih manje proizvode ili ce ih mozda djelimicno na samo njima pozanti nacin zabraniti.Prihodi od govriva su enormno vazni za drzave i punjenje svojih kasa da je tesko zamisliti da ce to biti bas tako lako eliminisati iz javnog saobracaja.
Nekada su za politiku bili vazni javni skupovi ,prvi je to uveo Musolini ,iza njega Adolf Hitler ,balkoni su postali u modi a oni su drzali govore na tako velikim i uzvisenim mjestima,da pokazu svoju neku moc i snagu koja je izalazila iz neobavijestenosti naroda i njihova mogucnost u koriscenju tada filmskih kamera i Tv stanica u razvitku, kojih nije bilo u kucama ali je bilo zurnala u bioskopima,koji su bili vazniji od filam koji se prikazivao,ako se uopste i prikazivao. Papa je nekda propovijedao vjeru narodu i isao medju narod ,danas je u Ppamobilu opkoljen cuvarima ne casnim setrama i biskupima Sve je to trajalo do i posle spustanja na Mjesec,gdje se svako danas smije zadnjim snimcima snimljenog navodno Mjeseca.Za nekih 50 godina izmijenio se svijet i tesko je i pored moci sve zabraniti i kontrolisati.Danas imamo mogucnst da vidimo u unutrasnja desvanja u sobama politicara od USA preko Epstajna i njegovog ostrva do kod nas u Crnoj Gori,sve je transparento .Postali smo dio elektronskoig sitema koji je uvezao citav svijet i skoro je nazamislivo da svijet kakavog znamo od prije 40 godina moze bit vise isti ili slican,vlasti su u rukama velikih kompanija kao Google YouTube i slicni,roboti preuzimaju i slozenije poslove u industriji ,radi se na vjestackom mesu koje je vec u prodaji ,vrsi se oplodnja ne u zenama vec u vjestackim matericama i to je postala stvarnost samo se o tome ne govori.Spasavaj se ko moze …………….. i ako moze ?