Пише: Иван Милошевић
Брате Павле, да ти јавим. У Никшићу усвојен предлог о градњи споменика жртвама комунистичког терора. Као да је пукла револуција! Први пут послије више од 80 година један парламент, у овом случају локални, признао је званично и на то ставио печат да су комунисти правили злочине. И једном таквом ће подићи обиљежје да их подсјећа да се никада више тако нешто не деси и да брат због идеологије, било које, не крене на брата. Одборнике који су усвојили ову одлуку ваљало би записати у посебну књигу, да се зна ко је први након 80 година у Црној Гори донио политичку одлуку да комунисти нијесу анђели и свеци, него да су бацали у јаме и због петокраке стријељали! Да им се ураме имена и поставе на посебној плочи на улазу у Никшић, па да сваки намјерник зна гдје долази. У прву посткомунистичку општину гдје су потомци комуниста, већином, прихватили да су њихови идеолошки преци правили злочине!
И прва рекција на ову вијест сваког антикомунисте је да му скоро крене суза, јер није мала ствар, брате Павле, да након 80 година прогона комунистичких неистомишљеника, односно четника, на свјетлост дана излазе нечасне и братомрзачке радње једног револуционарног покрета чија је основна максима била – власт по сваку цијену, па да кошта и нека кошта! И то у Никшићу гдје је још увијек јака традиција НОР-а и СУБНОР-а. До сада се о томе у Никшићу, али и у Црној Гори стидљиво причало, некако на крају разговора и пред спавање. Али данас, црно на бијело, са печатом и скупштинском одлуком. Споменик жртвама комунистичког терора ће се градити и тачка. ТАЧКА!
Ипак, други поглед, као сваки други поглед, приказује нешто мање оптимистичну слику. Брате Павле, уз споменик жртвама комуниста, градиће се и споменик Јоки Балетић, никшићкој партизанки. Није се могло без тога, јер су сада задовољни и једни и други, народ би рекао сити су и партизани и четници. Уколико све буде како је планирано за коју годину у Никшићу ће један дио становника ићи да се поклони једној партизанки, а други ће ићи да очита молитву невино страдалим комунистичким неистомишљеницима. И споља ће све бити као да је ОКЕЈ, свако ће имати своје светиње и свако ће моћи да његује своја сјећања и успомене!
И баш због тога што ће споља изгледати све ОКЕЈ, у суштини ништа се неће промијенити. Једни ће бити партизани, други четници, одлазиће у своје ресторане и посјећивати своје јатаке, јунаке и борце и након што се испјевају све ће остати исто и савремени партизани и четници и даље ће бити на пристојном или непристојном одстојању и пазиће да они други не правагну и не дочепају се назаслужене славе. Уколико се ова пракса настави и у осталим општинама, имаћемо градове скроз идеолошке преполовљене са вјештином идеолошког тезгарења, цјенкања и доливања уља на ватру. Један споменик партизанима, један четницима и тако у недоглед, док нам на сваком уличном углу не осване барем по једно обиљежје из богате историје братоубилачког рата. Имаће шта да се ради и гради, а посебно његују успомене и на једне и на друге!
Без шале, брате Павле, али ова идеолошка тезгарења, ма колико на прву лопту изгледала подношљива и смислена, не воде ничему и не успостављају идеолошку и духовну везу између народа који има исти језик, обичаје, славу и праксу свакодневног живота. Умјесто да их историјска обиљежја приближе једни другима, сада ће имати и јавну потврду, одборење и пристанак да по сваку цијену буду за своју страну медаље и да имају право да је бране и одбране!
Не бих да будем неки идеолошки пророк, али овакав начин третирати теме које дубоко дијеле Црну Гору, само ће бити нови наставак братоубилачког рата који у Црној Гори траје већ више од 80 година. И уколико се буду овако намиривале идеолошке, емотивне и остале потребе овог несрећног народа, нема сумње да нам боље бити неће, али ћемо зато имати и даље хљеба и игара, па ко више издржи!
Брате Павле, вјерујем да и ти тако мислиш, Црној Гори је потребан један, само један споменик који ће бити обиљежје за све оне наше претке који положише главу за своју идеју, поглед на свијет и обавезу према држави, народу и његовом наслеђу. Пред тај споменик требало би да се окупе сви и да у њему пронађу своје претке, односно партизане и четнике. И пред њим би требало да барем једном годишње запале свијећу и сјете се свих злочина и обећају својим прецима да их неће понављати. Не гради се помирење само на подгријавању и одржавању својих идеја, него у прихватању као равноправних и другачијих погледа на свијет и размишљање о њима као плоду историјских лутања овога народа, његових предака и потомака! Помирење настаје тек онда када се прихвати сопствена кривица и када се због ње човјек покаје и опрости себи, али и другоме који можда на души носи и тежи гријех од сопственог!
Док се то не деси, брате Павле, немам ти више шта рећи. Знам да сам те разочарао, али опрости, брате, није ми била намјера, али тако је, како је. Идемо даље, али нијесам баш сигуран гдје! Уколико је теби то познато, јави, да не лутамо!
