Пише Тихомир Бурзановић
У земљи у којој је политика одавно престала да буде озбиљан посао, а постала нека врста колективне забаве са елементима ријалитија, није изненађење што се и парламентарни живот све чешће претвара у нешто што највише личи на импровизовану представу без редитеља. Ипак, оно чему смо свједочили током последњег премијерског сата надмашило је чак и најмаштовитија очекивања хроничара политичке апсурдности. Умјесто расправе о економији, реформама или бар привиду државничке одговорности, грађани су добили – час сексологије.
Када аргументи закажу, ступају алузије
Не, није ријеч о неком пажљиво осмишљеном покушају да се друштво едукује о темама које се иначе гурају под тепих. Ово је био час у којем су се политички актери, навучени на сопствену духовитост и провокацију, утркивали ко ће брже и гласније деградирати институцију коју наводно представљају. И то не било гдје, него у највишем законодавном дому, мјесту које би, бар у теорији, требало да симболизује озбиљност и одговорност.
Премијер, иначе склон да се представља као технократа новог кова, човјек рационалности и модерних економских формула, у једном тренутку одлучује да скрене у терен који му очигледно није природно станиште. Умјесто аргумената, добијамо алузије; умјесто одговора, добијамо досјетке које више приличе кафанском столу него парламентарној говорници. И све то уз самозадовољни осмијех човјека који вјерује да је управо испоручио врхунац духовитости.
Двобој без правила: ко ће ниже
С друге стране, посланик који је годинама градио имиџ борца против свега и свачега, дочекао је овај неочекивани „час“ као ученик који је коначно добио тему коју разумије. Умјесто да се врати на суштину питања – јер, вјеровали или не, постојало је неко иницијално питање – он прихвата игру. И ту игра постаје двобој у дисциплини која нема никакве везе са политиком, али има са потребом да се публика забави.
Тако смо добили дијалог који би, да је вођен у неком другом контексту, можда био тек безазлена размјена простачких шала. Али овдје није ријеч о било каквом контексту. Овдје је ријеч о институцији у којој се доносе закони, одлучује о судбини грађана и, бар формално, води рачуна о јавном интересу. Када се та институција сведе на позорницу за овакве наступе, онда проблем није у појединачним актерима, већ у систему који то омогућава и чак подстиче.
Високи стандарди, ниски ударци
Цинизам ситуације лежи у чињеници да ће исти ти актери, већ сјутра, говорити о потреби подизања политичке културе, о одговорности према грађанима и о европским стандардима. Биће ту великих ријечи, декларативне озбиљности и позива на дијалог. А онда ће, у првој наредној прилици, поново склизнути у исту матрицу – јер она доноси аплаузе, кликове и краткорочну медијску пажњу.
Још је занимљивије посматрати реакције публике. Један дио јавности ће се искрено забавити, дијелити снимке и цитате, уживати у „спуштањима“ и духовитим опаскама. Други дио ће се згражавати, позивати на одговорност и достојанство. Али и једни и други, свако на свој начин, учествују у одржавању оваквог стања. Јер, док год је пажња усмјерена на циркус, а не на суштину, циркус ће бити исплатив.
Народ као публика, држава као сцена
Проблем је, наравно, дубљи од једног инцидента или једног премијерског сата. Ово је само симптом дуготрајне ерозије политичког простора, у којем је форма потпуно појела садржај. Када аргументи изостану, остају увреде и алузије. Када визија недостаје, надомјешта се перформансом. А када одговорност постане терет, онда је најлакше претворити све у шалу.
Ипак, постоји један слој цинизма који се не може игнорисати. Док се у скупштинској сали води овакав „час“, ван ње грађани се суочавају са реалним проблемима: растућим цијенама, неизвјесношћу, институцијама које не функционишу како би требало. За њих, овакав призор није забаван, већ увредљив. Он шаље поруку да они који би требало да се баве њиховим проблемима немају ни воље ни капацитета да то раде озбиљно.
Следећа лекција: још дубље или ипак озбиљније?
И ту долазимо до суштинског питања: да ли је ово максимум који можемо да добијемо од политичке сцене? Ако јесте, онда смо, колективно, пристали на врло ниске стандарде. Ако није, онда остаје нада да ће се појавити неки нови актери који ће схватити да духовитост није замјена за одговорност, као што ни провокација није доказ снаге.
До тада, остаје нам да пратимо наредне епизоде овог необичног серијала, у којем се граница између политике и забаве све више брише. Можда ће већ у следећем наставку тема бити нешто другачија – рецимо, импровизовани курс бонтонa или кратка школа реторике. Иако, судећи по досадашњем искуству, не би било изненађење да се поново вратимо на „градиво“ које је, изгледа, најзанимљивије и актерима и публици.
Јер, када се једном отвори врата апсурда, тешко их је поново затворити.
