Пише: Мр Момо Јоиксимовић, предсједник Партије пензионера ЦГ-ПИР

Измјене закона о раду ,који је ступио на снагу 24.априла, донијеле су значајну новину-подигнута је старосна граница за одлазак у пензију. Према новим рјешењима, право на пензију стиче се са  67 година живота и  најмање 15 година стажа осигурања. Не односи се на јавну управу.

Ова одлука није донесена случајно. Она је резултат вишегодишњих притисака и разговора између синдиката, послодаваца и државе.  Са  једне стране, синдикати су настојали да се очува стабилност  пензионог система, док привреда указивала на све израженији проблем–недостатак радне снаге. Недостатак  радника постао је озбиљан изаазов у бројним секторима. Здравствени систем већ дужи период  осјећа мањак љекара , медицинских сестара  и техничког особља.  Слична ситуација је у  туризму и трговини, гдје послодавци све  теже проналазе раднике,посебно током туристичке сезоне. Подизање старосне границе за одлазак у пензију држава настоји да  задржи искусне раднике дуже у систему и тако ублажи овај проблем.

Овај тренд није специфичан само у Црној Гори.  Напротив, већина европских земаља  припрема подизање старосне границе за одлазак у пензију.   Суочене са  старењем становништва и смањењем броја радно способних људи, државе постепено припремају помјерање  границе за пензионисање.  Тако је Данска пројектовала могућност подизања старосне границе чак на 70 година, док Шведска и друге развијене европске земље такође  спроводе  сличне реформе. Биће   проблема и незадовољства  синдиката и вјероватно жестоких штрајкова и отпора овим нужним мјерама.

Суштина  ових  промјена лежи и у покушају да се очува одрживост пензионог система.  Са све дужим животним вијеком и   мањим бројем младих који улазе на тржиште рада,однос између запослених и пензионера постаје  све  неповољнији.  У таквим околностима, продужетак радног вијека намеће  се као један од  кључних рјешења.

Ипак ова мјера  отвара и бројна питања. Да ли ће сви радници моћи да раде до 67 године ,посебно они у  физички захтјевним занимањима. Да ли ће тржиште рада моћи да  обезбиједи адекватне услове за старије раднике. И на крају, како помирити економску потребу са  социјалном правдом.

Јасно је да подизање старосне граннице за одлазак у пензију представља  нужан, али не и довољан корак. Уз ову мјеру, неопходно је улагати  у  боље услове рада, здравствену заштиту запослених, као и у преквалификацији и прилагођавању радних мјеста старосној популацији.

Рефоерма овог система је у европском тренду, али и озбиљан тест друштва—како обезбиједити  економску стабилност, а  истовремено сачувати  достојанство радника у позним годинама живота.

Велики европски пензиони системи, као што је Њемачка , припремају  велике реформе  пензионог система ради сигурности у старости. Државна пензија ће престављати само основни  ниво заштите- Додсадашњи модели су постали неодрживи и  нијесу довољни  за очување животног стандарда грађана, већ само као основна сигурносна мјера. Предвиђа се укључивање :

*личне штедње ; *пензине фондове; *штедни планови који нуде послодавци.  Ово је комбинација државе и приватне пензије. Циљ је да се постави одржив систем који ће одговорити на кључне изазове, старење становништва и све  већи притусак на јавне финансије. Очекују се велике и широке друштвене рсправе на ову тему.

За сада није познато да ли ће реформе утицати на постојеће пензије, али је  готово извјесно да ће имати велики утицај на будуће пензионере.

Нове реформе у пензијским системима ослањаће се на државу и на већој личној  одговорности за финансијску сигурност  у старости.