Све и да хоћемо, нити можемо нити желимо оспорити да се у новембру 1924. године десио тежак злочин над мјештанима мухамеданске вјероисоповијести у којем је смртно страдало 98 грађана Вранеша што је утврђено пописом од стране бјелопољског муфтије Мустафе Салихбеговића.
Познато је да је повод за злочин било убиство пензионисаног државног службеника Бошка Бошковића извршено у мјесту Обод 7. новембра 1924. године. Чак и данас се коментарише убиство Бошковића. То је било и остало предмет различитих опсервација. Неспорно је да су невини људи животима платили за његову смрт. Локално српско становништво није учествовало у том недјелу. Спашавало је комшије , кумове и побратиме муслимане, сачувало гробља-мезарја на вранешким просторима , а имовина плаћена. Меусобна пријатељства се и данас одржавају.
Оно што професор Растодер заобилази у својим реаговањима такође је познато. Он упорно избјегава да каже истину о дешавањима макар један вијек у назад на простору Вранеша (Жупа Љубовиђа) која су у основи била мотив за погром над муслиманима 1924. године. Свјесни да овим отварамо пандорину кутију, не можемо прећутати и не рећи истину. Њу је у свом реаговању испред Друштва за историјска истраживања углавном саопштио истраживач И публициста Милош К. Војиновић. Истина је болна али љековита па је зато треба и саопштити полазећи од догађаја који су претходили злочину.
Након завршетка Првог свјетског рата, у страху од хапшења и процесуирања за злочине почињене у рату, одметнули су се бројни злочинци муслимани настављајући са убиствима, пљачком и терором над православним становништвом. Најпознатије међу њима биле су банде Јусуфа Мехоњића и Хусеина Бошковића. Овдје ћемо навести само нека имена убијених: Бошковић Добрије Алекса, Бошковић Петра Тодор, Бошковић Петроника Ристо, Џаковић Стеванов Млађен, Машковић Вулете Милош, Меденица Раде, Меденица Сава, Мораковац Алекса, Мораковац Алескин Тодо, Савић Александар, Симоновић Милетин Радуле, Војиновић Драгов Јефто. Током Првог свјетског рата, након окупације с почетка 1916. године, док су црногорски војници и официри страдали по швапским логорима, знатан број муслимана ставио се у службу окупатора као шуцкори (милиција) чинећи злолчине над својим православним комшијама од којих набрајамо нека имена убијених: Азањац–Поповић Петар, Бабић Добрице Војин, Бубања Јован, Бубања Мирко, Бубања Радуле, Ћетковић Арсеније, Ћоровић Марко, Ћоровић Пуниша, Ћоровић Величко, Дробњак Миро, Џогаз Мијаило, Грдинић Грујо, Јоксимовић Нешо (свештеник), Карличић Илије Мијаиле, Кораћ Радоња, Кораћ Радун, Ковачевић М. Јово, Недовић Тома, Новаковић М. Јово, Рутовић Вука Милисав,Рутовић Вука Милосав, Шћекић Милован, Шћекић Раденко, Влаховић Мркојева Јасна, Вујисић Милованов-Пулев Саво и др.
Године 1906. у походу Шемси-паше Бишевца ради гушења буне у Вранешу и Потарју
учествовало је 14 батаљона регуларне турске војске. Њима се прикључило локално муслиманско становништво. Читав простор од Слијепча моста,Прошћења, до Косанице,Потарја и Затарја био је спржен до земље. Жене, дјеца и старци који нијесу успјели избјећи преко Таре били су свирепо убијани а сва имовина опљачкана.
Захвалујући дипломатији Русије али и других ондашњих држава, султан је дозволио да се становништво врати на своја имања.
Након Вељег рата 1876-1878. године, граница Црне Горе помјерена је до ријеке Таре код Мојковца. Бројно мухамеданско становништво до 1886. године напустило је простор Колашина и околине. Главнина се настанила на потезу од Мојковца преко Лепенца, Жари, Обода ка Шаховићима и уз Вранешку долину потискујући православно становништво на љетње пашњаке Стожера и Барица што се лако може закључити увидом у књигу “Попис домова у новим крајевима Краљевине
Црне Горе 1913. године” аутора Милоша К. Војиновића и Тадије Б. Бошковића.
Враћањем у назад, у народу је посебно запамћен терор и самовоља Фејза Каљића из Лијеске и силника око њега који су крајем 18 вијека завели страховладу, отимали и продавали дјевојке, силовали жене и клали дјецу српских домаћина…
Према попису Жупе Љубовиђа из 1477. године сво становништво имало је хришћанска
имена. Доласком црногорске државе на простор Шаховића и Павина Поља 1912. године затечено је скоро стопроцентно мухамеданско становништво. Може ли професор Растодер објаснити шта се десило са хришћанским становништвом које је на тим просторима живјело прије доласка Османлија. Да ли су скоро сви прешли у ислам или је можда над њима извршен геноцид и колективно побијени?
У доба Османлија, цркве и манастири (38) су до темеља порушене, имања узурпирана, свештеници побијени, школе затворене. Понижавање и неправда били су озакоњени на сваком кораку. Српско становништво било је изложено свакаквом терору без права жалбе.
Обешчашћење православних жена и дјевојака, забрана женидбе и удаје без одобрења бега, забрана ношења црногорске капе, забрана пјевања и јахања на коњу кроз мјеста насељена муслиманима, забрана градње спратних кућа и кућа од тврдог материјала само су неки од бројних зулума које је подносио српски народ у Вранешу.
Мислили смо да је вријеме “подгријавања зле крви” за нама, да је коначно у Црној Гори дошло до истинског суживота, мира и међусобног разумијевања и уважавања грађана без обзира на вјеру и нацију, без перебацивања на немиле догађаје који се могу низати вјековима у назад. На жалост, ви нас упорно подсјећате на супротно свјесно нас тиме уводећи у подјеле и трошење енергије на доказивање доказаног. Годину уназад по истом моделу али из уста посланице Зороњић, перофесор Растодер креира геноцид у Гусињу. Имате ли неки геноцид и годишњицу за 2025.и наредне године до избора?
Чврсто смо убијеђени да се иза ваших геноцида и годишњица не крије жал за сународницима већ вам је потребно држати на окупу бошњачко бирачко тијело у циљу остваривања политичких интереса. Боље рећи били сте планирали заузимање што бољих позиција челника БС у власти након избора 2023. године што је мегаломанским захтјевима изашло на видјело због чега је БС у партламенту пресељена у опозицију. Убијеђени смо да ваши традиционални бирачи нијесу толико наивни да насједну на још једну политичку патку уобличену у геноцид, већ ће знати направити избор.
Ми морамо заједно, једни са другим и једни поред других, да живимо на овим просторима, да градимо добре међуљудске и комшијске односе, да прихватамо европске вриједности . Требамо да се такмичимо ко ће више и боље допринијети добру свих грађана наше државе, а не да се декларативно изјашњавамо како волимо своју Црну Гору, док нам је једна рука на срцу док слушамо химну а друга у државну касу.
На крају , грађани Вранеша траже из напријед изложених разлога, да Скупштина Црне Горе , не “усвоји Резолуцију о осуди “геноцида” над муслиманима Шаховића 1924.године.
6. фебруара 2024. године УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА “ВРАНЕШ”
Предсједник, Момо Јоксимовић
