Пише: Иван Милошевић
Било је жалосно читати ових дана патриотске поруке упућене Северини због њене псеудо мајчинске поруке: “Не дајте Црну Гору”! На ДПС порталима забиљежена је метастаза љубави према Хрватској, према Северини и добар дио Монтенегрина дао је ријеч да ће таман као што брани Црну Гору, бранити и Хрватску. Јадна је та нација или појединци код којих толико патриотског набоја изазива једна естрадна звијезда сумњивог морала (ваљда ово задње не треба посебно доказивати)!
Истина, ДПС портали и они који стоје иза њих успјели су да један дио народа убједе да константно живе у неком одбрамбеном ставу и да су нападнути споља и изнутра и да треба нешто да бране. Вазда су у неком гарду, спремни да приме ударац и чак се налазе у некој укочености од толиког ишчекивања. И онда им Северина дође као неко олакшање – ето, када и она види да неко напада Црну Гору, шта тек онда они да раде! Има да је бране од јутра до сјутра, са Северином или без ње!
Тек сада ми је јасно зашто је недавно приликом обиљежавања годишњице Његошевог рођења на Цетињу ангажована Северина да отплеше тобожњи умјетнички плес мотивисан Његошевим дјелом! Монтенегрини мијењају иконе, прилагођавају их новом времену, скидају са њих патину прошлости и традиције и ките је новим вриједностима. По свему судећи те вриједности афирмише и брани Северина! Мало је рећи – јадно, мало је рећи – биједно!
И поред свега жао ми је ових Монтенегрина. Није лако живјети сваки дан у увјерењу да сваки сат нешто браниш и да се спремаш за борбу, одбрану, односно напад! Сваки час се окрећу преко рамена и траже фиктивне непријатеље, а када их не нађу, онда их измишљају. Цртају их по зградама, склапају у роковнике и са њима иду на спавање, али са њима се и буде. Ни у ноћи када се наводно радују и када дијеле пољупце и пуна срца, не могу без фиктивних непријатеља, траже их као неку испомоћ за сопствене јаде, муке са собом, нацијом коју бране или је из нуле стварају, идеологијом која им пуца на сваком кораку и никако да се састави. Понајгоре је што панично бјеже од самих себе, својих најближих, историје и традиције из које су поникли.
И због овога задњег они су стално у стању дефанзиве! И сами су свјесни да од свега тога неће моћи да се одбране, јер ради се о њиховим најближима, јединима које имају, јер ради се о стубовима памћења које и када не признају, носе са собом и препознају се као људи и слободне личности. Борба Монтенегрина и њихова одбрана Монтенегра је борба против браће, сестара и одбрана културе и сјећања које су јаче од њих, односно од свих нас заједно!
И у тој вељој муци добро им дође на кратко опуштање уз Северину, она им дође као нека утјеха и монтенегринско раме за плакање. Међутим, та нова монтенегринска икона је као мјехур од сапунице и за њу се не могу закачити само у врхунцу бјеснила једне новогодишње ноћи! И када та ноћ прође и Северина оде у Хрватску, Монтенегрини остану тамо гдје су били и са браћом и сестрама какви су и јуче били. И то је живот који морају да воде и од којег се тобоже бране. Џаба се бране, превише је фикција у монтенегринском духу и њима других непријатеља осим њих самих таквих какви су и не требају!
Монтенегрини и Северина! Идеалан спој истовјетних аксиома! Јадно и биједно!
