На литургијама у православним храмовима, у православним домовима, виноградарским и гостионичарским еснафима помиње се страдање светитеља Трифуна, који је страдао 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.

У “Охридском прологу” Светог владике Николаја Велимировића говори се о скромности и исцјелитељској моћи светитеља који је “у дјетињству чувао гуске и једини могаше помоћи лудој кћери цара Гордија”.

Сахрањен је скромно у селу Кампсада у Фригији, гдје је и рођен.

Култ Светог Трифуна је веома развијен у српским крајевима, а славе га посебно виноградари, док га својим заштитником сматрају и гостионичари. Виноградари на дан Светог Трифуна иду у винограде, орезују лозу и вином заливају чокоте, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, послије дугог зимског периода, па да почне бујати у прољеће које се већ почиње примицати.

Светог Трифуна славе неке српске породице као крсну славу, а њему се моли да заштити поља од поплава, града и разних штеточина.