Пише: др Петар Милатовић Острошки

Знам да нисте ви лично криви што су вам очеви и дједови чинили грозна злопочинства, али имате моралну обавезу да се стидите, а не да мене критикујете, или да ми о глави радите, зато што пишем о комунистичким злочинима у Црној Гори и писаћу све док се пред лице правде, макар и постхумно, изведу сви зликовци који су браћу своју у братској крви давили и са крвницима се братимили!

Убијали су у Црној Гори ваши очеви и дједови најпаметније, најшколованије, најчеститије, најморалније, отечеству највјерније, најбогатије. Тако су по наређењу зликоваца Моше Пијаде и Милована Ђиласа партизански зликовци Милош и Сретен Пелевић из Велета, Неђељко-Неђо Богићевић из Богићевића, Саво Савовић из Лалевића, Драгиша Ивановић из Сjeнице код Подгорице, Марко-Мило Радоњић и Војислав Ђуровић из Фрутка ликвирали, на пола ноћи из засједе на кућном прагу у Велети код Павловграда (Даниловграда), мог дједа Петра, учитеља, бабу Љубицу, рођену Павићевић, а касније су ликвидирани моји стричеви Мркоје и Властимир гимназијалци.( Све појединости се налазе у публикацији „Пакао или комунизам у Црној Гори, издање „Гласа Црногорца“, Цетиње 1943. године, свеска број 1, страна 42, репринт издање Митрополије црногорско-приморска, ИИУ „Светигора“, ISSN 2337-0580, COBISS.CG-ID27915280). 

Комунистички зликовци су мом прадједу Јовану стављали врели сач са ужареним угљевљем на главу због чега је мој прадјед умро у стравичним мукама поред свог огњишта у комунистичком крематоријуму у властитој кући. Убила је комунистичка Удба мог оца Слободана 12. марта 1977. године.

Потомци зликоваца, не покушавајте да ме заплашите да не пишем о злочинима ваших дједова и очева. Ваши преживјели удбашки очеви и дједови покушали су и мене да ликвидирају у емиграцији 1986. и 1991. године и оба пута атентатори су однијети на носилима у болнице, а следећи пут ко буде покушао атентат на мене биће однијет у мртвачницу, па коме опанци и коме обојци, јер моја самоодбрана је убојита, а институција нужне самоодбране је важећа правна норма у свим правима, домаћим и страним, још од римског права, према томе, прст на чело, а не у нос и уши!