Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ: Светосавље и спиновано светосавље!

Пише Огњен Војводић

СВЕТОСАВЉЕ

„Светосавље“ је сложеница формиранa од вјерске одреднице Свети и имена средњовјековног светитеља Светог Саве, српског архиепископа (око 1175 – 14. јануар 1236), формирана међу српским богословима 19. вијека као симбол и појам православног предања и опредјељења српског народа. Сложеница „Светосавље“ је посебно употребљавана у православној проповиједи и богословској литератури у Књажевини/Краљевини Србији која је спроводила екстремну културну политику „позитивистичког просветитељства“, као касније и Краљевина Југославија, вишевјерска вишенационална државна творевина која је спроводила културну политику религијског релативизма. Именични придјев “светосавски“ представљао је синоним православне припадности у односу према југословенској ванвјерској „вавилонској“ идеологији и римокатоличкој мисији које су биле доминантне у Краљевини Југославији али и у идеолошком предјугословенском периоду у Краљевини Србији.

Древни је обичај хришћанске културе да се по имену светитеља као симболу хришћанске припадности дају називи градовима и државама, вјерским покретима, али и народима. Тако је и сложеница Светосавље плод хришћанске православне праксе именовања вјерске заједнице по имену Светитеља који симболизује православно предање. Поштовање светитељства је битно у мисији и животу Цркве, као примјера личног подвига вјере, али суштинско значење светитељства јесте свједочење вјере у Васкрсење – поготово светости посвједочене и светим моштима као доказом у овоземаљском животу да је Христовим Васкрсењем човјеку већ на Земљи отворен пут Спасења у Христу.

 

У историјском и вјерском значењу, Светосавље је синоним поштовања дјела Светога Саве као симбола свједочења православног предања. Оснивач српске архиепископије, Свети Сава, син српског жупана Стефана Немање, има пресудан значај у обнови опредјељења српског народа за православно предање, а у односу према римокатолицизму (римокатоличком расколу), у вријеме римокатоличке војно-вјерске мисије према православним народима Балкана и Средоземља у 13 вијеку. Године 1202. римокатоличка алијанса је покренула Четврти крижарски рат који је кулминирао освајањем Константинопоља 1204. године, који је од тада био под римокатоличком окупацијом скоро сто година, као и простор данашње Грчке. Управо је у том периоду Свети Сава, као архимандрит, добио чин архиепископа и аутокефалност православне цркве српског народа.

У вријеме латинске војне и вјерске окупације Константинопоља, Сава Немањић је добио аутокефалност цркве од Цариградског патријарха и Ромејског цара у Никеји, гдје су православни цар и патријарх били избјегли због римокатоличке окупације Константинопоља. Године 1219. на празник Успенија Пресвете Богородице архимандрит Сава Немањић је од патријарха Манојла I Цариградског рукоположен у Никеји за „архиепископа српских и приморских земаља”, а српска црква је добила аутокефалност и достојанство архиепископије. Сврха аутокефалности српске цркве била је православна саборност са православним црквама и народима у православном предању. Зато су дјело и личност Светог Саве од средњег вијека били мета мисије римокатолицизма на простору Далмације, као и исламизма у времену отоманске окупације Балкана, као касније у Социјалистичкој Југославији мета католичко-комунистичке кампање против православног предања у српском народу.

СПИНОВАЊЕ СВЕТОСАВЉА

У вријеме отоманске окупације српских средњовјековних држава муслиманска окупациона власт је без успјеха забрањивала поштовање Светог Саве, због чега је спровела физичко уништење моштију светитеља спаљивањем на Врачару 27. априла јулијанског календара 1594. године – али то није промијенило однос православног народа према православном култу Светог Саве. Међутим, у континуитету католичке колонизације Балкана, православно дјело Светог Саве је било „предмет“ и идеолошке обраде у програму југословенске културне политике раскида са православним предањем у српском народу. У Југословенској комунистичкој културној политици преиначења православних култова вршено је учитавање атеистичких и паганских начела у хришћанске појмове (као и у Совјетској политици прогона православног предања а промовисања „новопаганизма“ као назора и обичаја “природних“ религија). Комунистичка културна политика Социјалистичке Југославије, преиначења православног предања и учитавања ванвјерских култова у историју и културу православног српског народа, представљала је и континуитет политике европског позитивистичког просветитељства преиначења хришћанских појмова учитавањем новопаганских начела „народних вјеровања“ у хришћанске појмове. Културна политика Социјалистичке Југославије је програмски пропагирала „паганизам“ као повратак „народним“ обичајима “природних“ религија, а отклон од православља. У том програму је креиран и промовисан и нови појам „светосавља“ у који је учитавана атеистичка агенда – начела ванвјерског политичког национализма, комунистичког космополитизма, религијског релативизма као историјско опредјељење српског народа.

 

У југословенским атеистичким идеолошким и интуитивним интепретацијама историје Цркве и српског народа, од стручних и нестручних интепретатора, формиране су представе о Православљу и о Светосављу као о два “духовна“ правца: о православљу као империјалном грчко-јеврејском наметнутом наслеђу, и светосављу као о српској варијанти православља, духовно дограђеној националним начелима, народним обичајима и српским историјским “истинама“. Данас многи Срби, школовани у школском систему комунизма и посткомунизма, пишу о “православљу“ и “светосављу“ као о два правца српског религијског развоја, два хронолошки и вриједносно одвојена пута и појма. Дефиниција “светосавља“ као православља „српског стила“ није схваћена као стил српске иконографије и архитектуре у православном канону, него као српска интерпретација православља, уношење „српског“ садржаја у православље.

У југословенском програму идентитетског ревизионизма историје српског народа је било и увођење грегоријанског календара као државног календара југословенске државне творевине, умјесто јулијанског календара који су користиле краљевине Србија и Црна Гора. У формирању Краљевине Југославије приоритетно је спровођена промјена државног календара краљевина Србије и Црне Горе увођењем грегоријанског католичког календара, а за дан промјене датума државног календара је изабран празник Светог Саве због култа Светог Саве као симбола православног опредјељења српског народа. Празновање Светога Саве 27. јануара по државном календару датира од формирања Краљевине Југославије, када је одлуком власти нове државе јулијански календар, који су користиле православне краљевине Црна Гора и Србија (као све православне монархије), замијењен грегоријанским календаром. Српска православна црква до данас слави Светог Саву 14. јануара по јулијанском календару православног предања и ако је југословенска држава са позиције политичке моћи покушавала да наметне грегоријански календар и Српској православној цркви. Наиме, датум црквеног прослављања празника Светог Саве је све до 1919. године био и датум прослављања празника по државном календару. Законом о изједначавању старог и новог календара, усвојеним 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве 14. јануара по јулијанском календару, почео 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар Краљевина Србије и Црне Горе, и православног народа на простору Југославије.

Римокатолички мегаломански храм у главном граду Црне Горе, у Подгорици у којој живи један одсто римокатоликог становништва, а на простору Црнеј Горе живи укупно 3 одсто римокатолика. Храм је саграђен у вријеме Социјалистичке Југославије када је званична идеологија била атеизам а православна религиозност сматрана антидржавном дјелатношћу.

Југословенски програм преиначења православног предања у Црној Гори се разликовао у тактици од стратегије спиновања појма Светосавља у Србији. На простору Црне Горе се у Југославији спроводила непосредна радикална римокатоличка мисија против православља – средњовјековно православно племство на простору данашње Црне Горе се проглашава окупаторским и оптужује да је на челу са православним владиком Светим Савом протјерало домаће романско римокатоличко становништво и наметнуло православље и српски словенски језик. Југословенски совјетски програм пропагирања паганских култова у Социјалистичкој Црној Гори је промовисан креирањем националног наратива и историјске имагинације о староримском насељу Дукља, које се налази у близини главног града, и “Дукљанима“ као романском изворном идентитету Црне Горе и Црногораца. Програм „дукљанизације“ Црне Горе је био дио југословенског комунистичког културног програма проналажења претправославне паганске повијести и религије, а ради раскида са православним предањем. Очигледан примјер радикализма римокатоличке мисије у  Социјалистичкој Црној Гори је изградња мегаломанског римокатоличког храма у главном граду Црне Горе, двије године после рушења култне православне цркве на Ловћену која је била у грбу Црне Горе,  док је историјска православна црква у Подгорици прокишњавала, а мање православне цркве служиле као сметлишта. (У Црној Гори римокатоличког становништва има 3 %, а православног становништва 85 %).

ИЗМИШЉЕНА ИДЕОЛОШКА ИЗЈАВА И ПИСМО ПРИПИСАНО СВЕТОМ САВИ

Југословенски појам Светосавља има и свој слоган у идеолошкој измишљеној “изјави“ приписаној Светом Сави, политичку паролу/поруку о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског православног народа и српског повјесног простора у односу према Истоку и Западу – да су „Исток запада и Запад истока“. “Изјава“ приписана православном средњовјековном светитељу пласирана је у „народној“ вјерској литератури југословенског периода као потврда историјске исправности политике југословенске “несврстаности“ према Истоку и Западу и као порука духовне доктрине Светог Саве српском народу.

 

Посебан „предмет“ југословенске културне политике идентитетског инжењеринга српског православног народа било је дјело Светог Саве као кључне историјске личности у православном опредјељењу српског народа. Због познавања књижевних и богословских текстова Светог Саве у стручној јавности, тешко је било у дјело Светог Саве учитати друго значење. Зато су протагонисти имплантирања југословенске идеологије у српску историју Светом Сави приписали измишљену “изјаву“, политичку паролу/поруку о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског православног народа и српског повјесног простора у вјерском и политичком односу према Истоку и Западу то јест према православљу и Истоку.

Измишљена реченица је наводни цитат из непостојећег писма које је Сава Немањић наводно упутио епископу Иринеју, да је „Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“. Наиме, у југословенском идеолошком инжењерингу историје српског народа, ову идеолошку изјаву, приписану Светом Сави у иницијативи  југословенских и евроатлантских идеолошких интеграција српског народа, до данас многи Срби наводе као цитат у варијантама идеолошке инспирације и интерпретације. Професори и доктори наука на научним скуповима, новинари у новинама, али и свештеници у проповиједима, цитирају измишљену реченицу Светог Саве као својеврстан слоган српске и „светосавске“ културе.

Подметнуто писмо Светом Сави плод је југословенске политичке пропаганде, од хибридне културе политике Краљевине Југославије до југословенске комунистичке културне политике у којој је Свети Сава стављен у службу „хладног рата“ као присталица „трећег свијета“ и евроатлантског екуменизма, политички и вјерски несврстан и слободан од православног предања. Социјалистичка Југославија је, као предводник покрета “несврстаних“ народа “трећег свијета“ у односу на СССР, креирала култ вјерски и политички “несврстаног“ српског светитеља, а сличне идеолошке „историјске изјаве“ су у југословенској политици ревизионизма српске историје приписиване скоро свим познатим личностима српске историје.

 

Југословенски политички покрет „несврстаних“, формиран ради НАТО неутралисања народа и простора „трећег свијета“ од утицаја СССР-а, имао је еквивалент у евроатлантском екуменском покрету, Савезу свјетских цркава, као програму неутралисања православља и разграђивања саборности православних народа. Главна организација тог покрета је „Свјетски савјет цркава“ (The World Council ofChurches), међународна екуменистичка организација, основана 1948. године у Амстердаму, чија се дирекција налази у Женеви. Римокатоличка црква није члан „Свјетског савјета цркава“, већ има улогу надзорног органа. У контексту кампање евроатлантског екуменизма и комунистичког космополитизма измишљена је и идеолошка изјава Светога Саве о вјерској неодређености повјесног простора српског православног народа и осталог Балкана.

Академик Симо Ћирковић је у сарадњи са професором Радмилом Маринковић пронашао спорни текст у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ објављеној у Крњеву 1980. године, и обзнанио на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији“, одржаном 1995. године поводом четири стотине година од спаљивања моштију Светог Саве. Књига „Бројанице Светог Саве“ је збирка приповједака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте Светог Саве које су несумњиво постојале“. Измишљени цитат налази се у причи под насловом „Сâд“. Иста прича са истим „цитатом“ објављена је у другом издању књиге која се под измијењеним насловом „Бројанице Светог Саве – Повест о љубави“ појавила у Новом Саду 1997. године.

Међутим, и после честог медијског објављивања чињеница о поријеклу реченице приписане средњовјековном српском светитељу, измишљену реченицу Светог Саве о вјерском и геополитичком несврставању српског народа до данас многи Срби понављају као повјесну и политичку поуку “несврстаног“ светитеља вјерски “несврстаном“ српском „социјалистичком“ народу. Реченицу религијског релативизма, приписану Светом Сави, југословенски и атеистички васпитани Срби, интелектуалци и радници, политичари садашње и претходних власти, до данас декламују као духовну и државну доктрину Србије, као завјетно вјерско и геополитичко опредјељење српског народа евротлантског екуменизма и комунистичког космополитизма.

извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КУРТИЈЕВА ДЕМОКРАТИЈА: У Сјеверној Митровици просвјетари нијесу могли да подигну плату, за Србе нема љекова ни пара!

ЗНАКОВИ ПОКРАЈ ПУТА, ДАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Dream team!

ДПС-У СВАКА ДЛАКА СМЕТА: Николићу се не свиђа Мандић, руски амбасадор, мачке у фебруару…!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

кошареко

“КОШМАРИ СА КОШАРА”: Сага о српским витезовима са Космета!

Draza-Mihailovic-767x600

ДА ЗНАМО: Рат четника против Бугара!

avdevejkA

АВДЕВЕЈКА: Храм заобишле гранате!

MUZEJ-HERCEGOVINE-TB-V-2

ТРЕБИЊЕ: Промоција књиге о страхотама над Србима у НДХ!

медо8-2

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: Нововић хапси због притиска Америке!