Тридесетих година 20 – ог вијека купола саборне цркве у Никшићу је била напукла на неколико мјеста и пријетила је опасност да се распадне. Стручњаци су били дуго у дилеми да ли да се купола у цјелости сруши и изгради нова или да се, пак, некако санирају оштећења. Из Београда у Никшић је послат дворски архитекта Иван Белић (брат познатог академика Александра Белића) са неколико стручњака да „извиде“ тај проблем.
Комисију је предводио грађевински пословођа Аришко Бечејски Палеира из Београда, поријеклом Војвођанин. Његов стручни тим је предложио да се купола санира на дотад неуобичајен начин и радови на њеном спашавању су почели 1933. године. Из приморја су набављена дуга дебела ужад којим се везују бродови и цијела купола је њима опасана. Бечејски, који је надгледао радове, захтијевао је да се ужад уграђена у бетонски малтер и пукотине на куполи сваког сата и дана затежу и поливају водом неколико пута. Тај процес је трајао дуго, неки тврде и читаву годину, што се могло закључити из тада снимљених фотографија. Резултат је превазишао сва очекивања. Пукотине на куполи су се постепено сужавале и на крају сасвим ишчезле.
Ову кратку сторију о спашавању куполе испричао је новинару Никшићких Новина Максиму Вујачићу професор Глигорије Кнежевић, којем је њену аутентичну верзију пренио син покојног Аришка Бечејског, тада Београђанин у пензији.
