Са становницима Велике, Мурине, Горње Ржанице, Војног Села и Брезојевице разговарали смо за” Глас Холмије”, 28. јула 2021., на дан покоља и геноцида у Полимљу и Велици. Наши саговорници су нам испричали своја сазнања о тим догађајима.

Данило Прља Кнежевић из Мурине, говорио је за ”Глас Холмије” о геноциду у Велици

”Нажалост мало се знало и причало о геноциду у Велици и Полимљу који се десио јула 1944. године. Мало се причало и у самом селу Велици, у кућама жртава, просто људи су се плашили, вјероватно од тадашње комунистичке власти, која је по сваку цијену форсирала братство и јединство. Од кад знам за себе, из приче моје бабе Гане која је пуким случајем преживљела покољ јер је побјегла са стрелишта са својим кћерком Мирком и јетрвом Босом. О злочину у Велици се причало у нашој кући као и о стравичном страдању невине нејачи стараца, жена и дјеце. О стардањима у Велици и околним селима има доста контроверзи али тога дана војно способни млади људи нијеси били у селу, из разлога што је половина била у партизанима, други дио у четницима, тако да су незаштићена нејач остала у милости и немилости немилосрдним кољачима. Иначе злочин у Велици један је од три највећа стратишта у Другом свјетском рату”.

Вељко Турковић из Војног Села, говорио је за ”Глас Холмије” о геноциду у Велици и Полимљу

”Како сам чуо од старих из њихових свједочења, прво су напали нас у Војном селу из сусједних села комшије, Муслимани, Арнаути, предвођени Ризом Феровићем и направили крвави пир над цивилним становништвом. Међу нашим људима се организовао отпор кољачима и убицама и бранили су свој кућни праг. Тих дана одбране погинуо ми је ђед Владимир који оставља четворо малољетне дјеце. Како ми је причала моја баба Драга која је свједок тих догађаја, страдали су многи невини људи. Ја сам често слушао приче старијих, нажалост нијесам записивао, да је у тим данима наш народ страдао само зато што је српске нације, православне вјере. Нажалост, наше страдање на овим просторима се наставља и данас. То потврђује и примјер моје породице који се десио 7. септембра 2013. на планини Трескавац гдје је комшија муслиман покушао да силом отме моју имовину. И послије више упозорења није одустајао, већ је тог кобног дана, иако смо тражили договор са њим, са дружином припремио засједу и у њој убили мога брата Вилка, сјекиром, а мене ранили у главу истом. То је урадила породица Таира Јасавића, а директни извршилац је био зликовац Шефкет уз помоћ његове браће и вехабија. Мене су осудили на двије и пô године затвора зато што сам се бранио, а њега на 17 година. Но, апелациони суд на челу са Зораном Смоловићем га је ослободио, а то је потврдио и врховни суд! Све ово говори да се времена понављају и да и данас насрћу на невини и голоруки српски народ који се због зулума исељава са ових простора”.

Милан Лабовић, из Брезојевице код Плава, говорио је за ”Глас Холмије” о геноциду у Велици и Полимљу

”Први пут сам чуо за злочин у Велици и Полимљу кад сам био у четвртом разреду основне школе од стрица Душана и оца Никодина, који су били савременици и свједоци тих догађаја, а у том покољу је страдала њихова сестра Љубица од 18 година, а касније су остали без брата Вукмана који је био припадник југословенске војске у отаџбини и који се никад није вратио из Словеније, јер је погинуо од партизанске руке у Словенији. Они су им (стриц и отац) подигли споменик на Новшићком гробљу. Страдала ми је и друга родбина по Велици и Метеху. Причали су ми о детаљима о том злочину који нико не може да опише а људски ум да схвати да кољете нејач, дерете и кожу само зато што су Срби, јер коме може да буде криво дијете од 8 година или трудна жена којој распоре стомак и из њега изваде дијете. Да ли су то људи или монструми? Како такве злочине назвати ако не систематским геноцидом који је био планиран и организован да нестане један народ”.
Вуле Оташевић, из Горње Ржанице говорио је за ”Глас Холмије” о геноциду у Велици
”Тог дана није запаљена само Велика већ и околна села међу којима Горња Рженица. У том погрому разјарених банди страдала је нејач, жене, дјеца, старци који су једино били криви зато што су Срби. Иако су били невини, јер никоме нијесу нажао учинили. Како могу дјеца бити некоме крива само зато што су друге вјере и нације. Према причању очевидаца народ је страдао зато што је преварен, јер је издат проглас великоалбанских власти, вулентара и балиста, да ко год буде код својих кућа тиме ће заштитити своју кућу, праг и себе. Међутим, они су све те куће попалили и нејач поклали и запалили заједно са кућама у којима су жене и дјеце живи горели. Треба рећи истину да су у тим покољима учествовали комшије муслимани чак из нашег села и знају се њихова имена. До данас нема никог да је осуђиван за класични геноцид који је тога дана извршен над недужним народом. Старије бјеше некакво братство и јединство од истине и правде!”

Томислав Стешевић, професор историје из Велике, говорио је за ”Глас Холмије” о геноциду у Велици
‘

‘Готово од када сам сазнао за себе слушао сам грозну причу о покољу у Велици и Горњој Ржаници и као дијете сам тешко подносио ту причу и нијесам могао да вјерујем да човјек може да буде толики зликовац. Како сам одрастао и завршио школе постављао сам питања, зашто су страдали и зашто нису били заштићени? Ко их је преварио и обећао да им се ништа неће десити?
Према причи оца Марка, село Велика није паљена само 1944. већ и 1941. године.
На почетку рата као и наредне 1942. године тако да су ови крајеви страдали цијело вријеме трајања Другог свјетског рата. Народ је био престрашен иако невин, јер наши војноспособни нијесу нападали њихова села(муслиманска, албанска). Они су Велику и Горњу Рженицу припојили тзв. Великој Албанији. Нажалост послијератне власти су овај злочин прећуткивали а тек први текст на ову тему је објављен 1984. из пера Бранка Павловог Пауновића, пуковника у ”Зоом репортеру”. Сјећам се јавних осуда које су му упућивали људи из једног дијела јавности, због тога јер је храбро и непоткупљиво објелоданио дуго скривану истину о том догађају”.

Бранислав Оташевић, из Горње Ржанице, предсједник мјесне заједнице Мурина, оставио је за ”Глас Холмије” писано свједочанство о геноциду у Велици и Полимљу

ВЕЛИКА, 28.07.1944: КРВАВИ ПИР ОСМАНА РАСТОДЕРА ПОД ЧАКОРОМ

За само два сата, зликовци из фашистичких јединица ”Принц Еуген” и ”Скендер-бег”, побили су 428 особа – жена, стараца и дјеце у Велици и Горњој Рженици. Сем Њемаца, у монструозном злочину учествовали су и Албанци са Косова и муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.
То је била најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године, а у коме су, сем Њемаца, учествовали и Албанци са Косова, те муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се свирепим злочинима истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.
У петнаест варварских налета у поменутом периоду, фашистички зликовци су, у тадашњем Андријевичким срезу, од Малог крша до Чакора, убили више од 800 недужних цивила. Да су их бар убили војнички, пушком, прости јади. Не, убијали су их звјерски, садистички, на дивљачки начин.
Дјечаке и дјевојчице вјешали су за ноге, о грану каквог јабуковог или шљивовог стабла, живе их драли и чекали да умру у најстрашнијим мукама. Постепено су их драли живе, на очиглед њихових мајки, дједова и баба, а када би престало кркљање и сваки трзај унакажених тијела, бацали су их у ватру запаљених кућа или стогова сијена.

Жене силоване и спаљиване

Тек што је сунце огријало врхове Штита и Сјекирице, 28. јула 1944. године, војници разбијене ”Скендербег” и ”Принц Еуген” дивизије, који су се повлачили и напоредо с тим извлачили своје рањенике преко Чакора, послали су своје изасланике Саит Хоџу и Османа Растодера кроз величке засеоке да обавијесте Величане да буду код куће, пошто ће туда проћи ”цивилизована војска која никога не дира”, како би им изнијели нешто да једу и попију.
Кроз неколико сати, Велика је доживјела страшну трагедију. Резултат од 428 покланих, спаљених и на друге свирепе начине убијених величких цивила, говори како су Растодер и Хоџа одржали ријеч.
Фашистичке убице су се трудиле да униште све живо у селу. Међутим, нијесу успјели да униште своје крваве трагове. Преживјела је понека жртва с ранама и опекотинама. Захваљујући и њиховим свједочењима, командант ”Принц Еуген” дивизије штандартенфирер (пуковник) Аугуст Шмидхубер, због почињених звјерстава ове дивизије, чак и њеном доприносу холокаусту (учешћем у хапшењу и депортацији Јевреја са Косова), заробљен је маја 1945. године, осуђен као ратни злочинац и стријељан у Београду 19. фебруара 1947. године, а у материјалу са суђења постоји низ доказа о овом и другим геноцидним злочинима СС дивизија ”Принц Еуген” и ”Скендербег”.
Из судског материјала који се чува у Архиву Југославије, види се да су ”Скендербег” дивизију сачињавали припадници шиптарске и муслиманске мањине са Косова и Метохије, плавско-гусињског краја и Санџака.
О овом злочину, једном од најмонструознијих у 20. вијеку, ћутало се у Југославији деценијама послије Другог свјетског рата, да се не би реметило ”братство и јединство”. Једино су се Радован Лекић и Павле Иванов Џелетовић усудили да пишу у својим историјским књигама, док је Вељко Мијовић, прије двије деценије, објавио роман ”Црни вјетар” у коме је детаљно описао масакр у Велици, наводећи и тачна имена зликоваца и жртава.
Дјеца вјешана на шљиве

Стравични покољ недужне нејачи у Велици, трећи је по броју жртава, у односу на број становника, у ондашњој поробљеној Европи, иако су Велика и Горња Рженица били најзабаченији и најбезначајнији кутак на правцима злочиначког дјеловања фашиста.
Тог дана у кући Томице Гојковића затекло се петнаесторо дјеце, двије дјевојке, пет жена и један старац. У дивљем бијесу, наишла је хорда лешинара. Убице су хватале жртву по жртву и ређале их по величини уз зид куће. Услиједио је рафал из аутомата. Од 23 жртве испред куће Томице Гојковића, преживјеле су четири. Мала Стевка Симоновић успјела је на необјашњив начин да умакне у једну оближњу колибу. Мали Момо Гојковић спасио се испод леша стријељане бабе. Дола Гојковић је упуцана пала на свог најмлађег сина и тако га спасила сигурне смрти.
Михаила Гојковића одвели су до Величке ријеке да им носи кошницу пчела, а када су прешли ријеку – узели су му кошницу и рекли да иде кући; када се он окренуо, сасули су му рафал у леђа.
У другом засеоку Велике, фашисти су покушали да силују Пољку и Милку Живаљевић, које су се грчевито браниле, па је у том бесомучном рвању Милки пошло за руком да побјегне. То је покушала и Пољка, али су је крвнички куршуми стигли и просвирали јој главу.
Милеву и Новку Стешевић убице су зграбиле за ноге и руке и живе их убациле у запаљену кућу њиховог рођака Миливоја Стешевића. Анђу Гојковић затворили су у кућу њеног оца Алексе, после чега су запалили кућу у којој је она изгорела.
На Папратишту, у кући Живаљевића било је 18 особа. Све дјеца, осим четири одрасле дјевојке и три жене. Било је касно да бјеже, па су преплашени сједјели у кући и чекали да наиђу убице. О томе су касније причале Милица Живаљевић и Милосава Томовић које су преживјеле. Утјерали су их у кућу и бацили бомбу. Једну од дјевојака су покушали да силују. Она је успјела да се отргне и баци кроз прозор. Пуцали су на њу и ранили је, да би она пола сата касније издахнула. Од 18 особа, убијено је 10, троје је рањено, петоро је успјело да побјегне.
У кући Душана Симоновића дијете од 10 мјесеци је убијено ножем и објешено за ногу на шљиву пред кућом. Двогодишњу Косу Петровић подигли су на нож и бацили је с пута на ливаду. У кући Алексе Гојковића убијено је осам особа. У кући Пунише Вучетића убијено је 20 особа. Лепу Раденовић бацили су са двоје унучади у ватру, а остале су поубијали.
Пуниши Вучетићу запалили су жену, двије кћери и сина; Пунишином брату од стрица – жену и три кћерке; Саву Томовићу – жену, сина и двије кћери; Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје дјеце.
Драли живе људе

Језив злочин направили су фашистички зликовци над породицом Милована Вучетића.Тог дана у његовој кући било је девет особа. Наишли су војници који су тјерали опљачкану стоку. Позвали су једну од жена да им помогне и одмах је упуцали. Поред ње је пало и једно дијете. Затим су пуцали на остале. Старијег сина Миловановог, Тома, живог су драли. Одрали су му кожу с лица, десну руку сломили на три мјеста, те је тако умро у највећим мукама.
Дивни Вучетић убили су синчића кога је држала у наручју, а њу тешко ранили. Ракиту Кнежевић, која је једну ћерку држала у наручју а другу за руку, убили су на звјерски начин.
Миличку Кнежевићу убијена је жена, ћерка сасјечена ножевима, а син бачен у ватру. Душану Симовићу убили су седам чланова породице. Мушка дјеца су поклана и објешена о гране шљивових крошњи.
Стравичан покољ задесио је и Горњу Ржаницу. У кући Радоње Лалевића, убили су 25 особа, од којих су 12 биле жене, а остало дјеца. Покољ је учињен и у кући Александра Лека Попадића, тако што су жене и дјецу утјерали у кућу, побили и кућу запалили. Милеви Лалевић, која је била у седмом мјесецу трудноће, разрезали су трбух, узвадили плод, утјерали у кућу и запалили.
У засеоку Фиришта, Вујадин Стешевић, који је игром случаја преживио и касније постао професор доктор, својим очима је гледао како су убице, чије је ликове заувијек запамтио, убиле 18 жена и дјеце, међу којима и његову мајку и сестру.
И тако редом, за само два сата у ова два села убијено је 428 немоћних и недужних особа, од којих 128 дјеце, док је 50 мушкараца заробљено и интернирано у логор у Бечу. Запаљено је 300 кућа. Од тада до данас, за ових 73 године, углавном се ћутало о једном од најсвирепијих злочина у Другом свјетском рату. Црногорска власт и историографија никада нијесу нашле за сходно да на адекватан начин обиљеже и освијетле најмрачнији догађај у Црној Гори у 20. вијеку.
Осман Растодер

Осман Растодер је рођен 1882. године у Радманцима (Петњица) од оца Авдулаха (Муратовог) и мајке Умке рођене Курпејовић из Рожаја. Шест разреда турске медресе је завршио у Ђаковици, три разреда у Новом Пазару и још три у Цариграду. Радио је у основним школама и био вјероучитељ у Петњици и Савином Бору од 1926. године. Био је и матичар у Петњици од 1929. године.
Склопио је брак са сестром комите Саита Хадровића, Пашом Хадровић из оближњег села Врбице.
У Другом свјетском рату, Осман Растодер ”из бриге за опстанак свога народа” организује војну формацију познату под називом ”Муслиманска милиција” која ће починити бројне злочине над православним народом у Полимљу. Био је један од предводника злочиначког пира у Велици и Горњој Рженици 28. јула 1944. године.

Мирко Симоновић, Величанин настањен у Београду, оставио је за ”Глас Холмије” писани текст о геноциду у Велици

МАСАКАР У КУЋИ ДУШАНА СИМОНОВИЋА 28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ

”Било је око десет сати а дим је, ношен вјетром, почео од Иванпоља да се шири уз Велику. Милица је изашла из куће и гледала како ватра од запаљених кућа пара небеса. Изненада су се чули пуцњи са свих страна. Два мотора брујала су у правцу Чакора, а облак прашине дизао се за њима. Изненађена и збуњена истрчала је из куће и баба Јела. За тренутак јој се учинило да је то наставак сна који је уснила. Просто нијесу могле да вјерују шта се дешава. Има ли границе између сна и јаве?, помислила је баба Јела. Какво је то претсказање и шта оно значи? А само прије неколико сати сањала је паљевине и ову страву која руши све пред собом…
Јелина комшиница Кона је журила путем да би што прије стигла код Јеле, како је то јуче обећала. Одједном су се појавила два монструма са бијелим капама и пушкама у рукама. Ишли су у правцу Душанове куће. Чим их је примијетила Кона је скренула са пута и потрчала кроз кукуруз, а онда се, онако збуњена, притајила и остала ту не знајући од страха и превелике збуњености, шта даље да чини.
Милица је била у другом стању. Заједно са Јелом истрчала је из куће. Баба Јела је изнијела хљеб да подијели војницима, како се то и радило по неком старом обичају. Претходних дана им је речено да тако учине и да им се ништа лоше неће десити…
Ону двојицу, који су се приближавали кући, пристигли су и други. Један је из Јелине руке узео хљеб и бацио га.
”Не треба нама љеб, но ћете сад да видите како ми умијемо да кољемо!” Окренуо се к Милици, ухватио је за руку, а из његових закрвављених очију сијевао је зликовачки поглед. Зарио је нож у Миличин трбух, а из утробе је извадио мушко дијете. Разјарени зликовац га је бацио у вис а онда дочекао на нож. Дјечак није ни дочекао да види свјетлост дана а његово крваво, беживотно тијело је лежало поред мајке, на пољани. Још два ударца ножем Милицу су усмртила. Када ја видјела шта се десило са Милицом, баба Јела је повикала: ”Бјеште, изгибосмо!”. Кроз прозор су покушале да бјеже Милка и Зорка са дјецом. Куршуми разуларених зликоваца, балиста и вулентара из Плава и са Космета, стигли су их. Неким чудом, њихове ћерке Миља и Вука остале су испод њихових лешева живе… Једино је Дојо успио да побјегне у кукуруз…
Дјеца Душанова нијесу хтјела да бјеже, већ су истрчала из куће да виде шта им се десило са мајком. Њихов врисак и плач одлијегао је долином када су видјела да им је мајка, сва у крви, непомично лежала у трави.
”Шта радите ово, љуђи? Преклињем ве немоте ђецу да ми убијете?”, викала је кроз сузе баба Јела.
”А шта сте ви мисљили. Нијесте, вала, очекиваљи да ви донесемо поклоне”, рече кроз смијех један од зликоваца по имену Скендер. Ухватио је Крстињу за руку и покушао да је увуче у кућу. Она је кукала и отимале се…
”Кољи, шта ћекаш!”, викну Тахир Руговац.
Не чекајући шта ће даље да буде рафалом је покосио Крстињу и она се стропоштала преко прага.
”Шта чиниш то?”, рече зликовац. ”Шта ми квариш план? Имао сам ја вријеме да убијем, аљи сам прво стио да урадим оно што ја оћу…”
”Остале кољи!”, дрекну Бико.
”По Богу браћо, ево убијте мене а унучад ми оставите да живе!”, јекну баба Јела, скиде шамију с главе и настави да моли и преклиње убице да престану да убијају.
”Ћути, кућко стара!Како можемо ми тебе да будемо браћа?Дој ћеш и ти на ред. Само ћеш прво да гљедаш шта ми ћинимо”, рече Незир Гецај и кундаком од пушке удари Јелу по глави…
Двогодишњи Милорад је некако дошао до мајке и миловао је прстићима по крвавом лицу.
Бико га је положио на земљу… Из пререзаног врата шикну невина дјечија крв и попрска зликовца. Задњи трзај малог Милорада нестаде и он заувијек остаде поред своје мајке…
”Не дај , Бико, да ова побјеже!”, повика један од зликоваца док је Зорка покушавала да се домогне кукуруза и да се спаси сигурне смрти. Пуцањ је одјекнуо и она је пала у трави. Пришао је Бико, извадио нож, и заклао рањену Зорку. Љубица је, у том моменту, док су остали зликовци гледали како коље Зорку, потрчала преко поља.
”Побјеже ова!”, повика Незир. Док су пуцали за њом она је трчала што је брже могла. Иако је била рањена побјегла је…
”Неће даљеко, кућка!”, урлао је зликовац.
Мато није бјежао. Гледао је шта се догађа а сузе су текле низ његово лице.
”Виђи овога малога како гљеда. Е, њега ћемо натенане да кољемо!”, урлао је закрвављених очију и са пјеном на устима Хасан Таћи.
У том моменту, баба Јела се мало опоравила од ударца по глави а лелек и сузе су је обузеле.
”Оставите ми бар њега да живи. Доста сте зла учињели”, рече а глас јој се већ губио.
”Чекај мало још ово да видиш кучко једна, крмачо једна!”, заурла Мустафа а бале му потекоше из уста. Бико ухвати Мата за руку, извади нож и примаче га његовом грлу. Мато је само посматрао разулареног зликовца како се припрема да доврши крваву причу…
”Гљедај ти њега! Па он се уопште не боји. Ово мора да је неки ђаво! Погљедај му само оћи како сијевају. А, њега морамо пољако да кољемо!”, урлао је Незир.
Мустафа му ножем прекиде уво. Крв шикну низ Матово лице, али он нити јекну нит’ лелекну…
”Гљедајте чуда, па он се не чује! Да му прекинем и друго уво!” Крв је липтала а друго уво се нашло на трави…
”Да му прекинем ногу!”, повика Бико. ”Прво ногу па ћемо редом”.
”Добро, добро!, само ради што си замисљио. Ми ћемо да ти помогнемо”, сиктао је Хасан.
Мато се згрчи од бола а изнад његове лијеве поткољенице је сјекао Биков нож. Одсјечена ногу Бико баци у траву.
”А шта ћемо садек?”, дрекну зликовац.
”Садек му прекини руку! Да видимо како изгљеда без руке”. Дијете се још више згрчи од бола док је оштрица ножа одвајала његову руку од осталога тијела.
”Извади му сад око!”
”Ја ћу око!”, викну Хасан. ”Оћу и ја мало да се забављам”. Док је зликовац оштрицом ножа вадио око, Мато се сав тресао од превеликог бола и муке која га је снашла. Око се нађе на трави поред осталих дјелова његовог тијела. Из другог ока текле су сузе које су се помијешале са крвљу овога анђела божјега који је на мукама умирао.
Баба Јела је кукала и плакала. Рукама је чупала косу и гребла лице. Бол је пресјекао и она више практично није ни постојала гледајући беспомоћно ове муке тешке, изненадне, неподношљиве…
”Куку мене, Мато сине, куку мене, ђецо моја данас!…Шта урадише од вас ови зликовци шогави, ови фашисти”. Тахиров нож је прекинуо бабину мисао и она паде мртва поред Зорке, на трави…
”А шта садек да радимо?”
”Одерите му кожу!”
”Оћемо, оћемо! Ја ћу сад то да ћиним”, чуо се одвратни Тахиров глас.
Док је нож одвајао кожу од тијела Мато се све више грчио од болова. Били су то последњи трзаји мученика, који данас, на Голготи, испушта своју душу…
”Да га објесимо на шљиву!”, викну Мустафа.
”Да га објесимо, но шта?”
Тахир је пронашао уже. Свезали су га за руку и окачили на шљиву. Изгуби се и последњи Матов трзај. Нема више јека ни лелека. Нема више ни плача ни суза… Ни молитве , ни живота… Дах смрти, кружио је у кући и око куће…
”Оћемо ли кућу да запалимо?”
”Не треба то ни да питаш. Ужди огањ у њу!”
Кућа је горјела и нестајала у ватри. Пламен је парао небеса… Искласапљена тијела су лежала у кући и око куће…
Дојо је из кукуруза гледао објешеног друга. Гледао је дјелове његовога тијела који су били разбацани око шљиве. Поглед му је ишао од Мата па до његове мајке и свих осталих што су заувијек остали непомични. Био је сав у сузама. Знао је да ту не може ништа да помогне а бол и туга су притискали његово срце…
Кона је чупала косу док је гледала овај страшни масакр, а струкови кукуруза, који су били у њеној близини, заливени су сузама…
”Боже!, је ли ово могуће? Шта ови зликовци урадише данас? Ово нијесу љуђи. Ово су несоји, фашисти, нељуђи, ниткови. Људски ум тешко може да схвати шта су ово данас учињели. Ово нико не би вјеровао док не би видио…”
Тога дана Велика је постала Голгота. Око сваке куће плач, врисак, туга… Масакр какав се не памти.
Од Лима па до Чакора дизао се, ка небесима, пламен од запаљених кућа. На стотине дјеце, жена и стараца остало је измасакрирано, унакажено… Многи су сагорјели у пламену…
Овај масакр починили су балисти и вулентари из Плава и са Космета који су били припадници фашистичких дивизија ”Скендербег” и ”Принц Еуген”.

Репортажу за ”Глас Холмије” написао Горан Киковић
Фотографије Давид Лалић