Поводом ставова Шерба Растодера о дешавањима у Вранешкој долини прије једног вијека реаговало је Удружење “Вранеш”.
Квази-историчар у свом делиријумском трансу непатворене мржње огољава себе и своје крвомутничке намјере до сржи па у халуцинирајућој екстази призива “бројне трагедије, хендикепирану ђецу, безброј нежења и разне несреће”, невјешто се кријући иза неодређене замјенице неко а све приписујући дејству натприродних сила које треба да се обрачунају са дјецом која нити памте турске геноциде и окупације а камоли догађај из 1924.г.
Да не знамо да је текст писао професор Универзитета, претпоставили бисмо да је аутор неко ко има проблем-очигледне психопатолошке девијације и склоност ка садистичкој имагинанацији и окултизму, кроз уживање у замишљању злочина и несрећа.
Стравично звучи помисао да је потенцијално такво лице деценијама било задужено да кроји садржај уџбеника историје за дјецу.
Поменута гнусна реченица је нешто најогавније што је у скорије вријеме изговорено у јавном простору Црне Горе. Њен садржај мора бити доживотна морална дисквалификација за било какав јавни ангажман аутора исте.
Највећи природни прираштај Вранешке долине је био у периоду од 20их до 70их година 20. вијека. Како је могуће да је таква демографска експанзија била могућа а потицала је директно од оних које квази-историчар жигоше и остракизује као злочинце?
Та дјеца Вранеша данас нису само становници долине већ су расути широм Црне Горе, Србије, Републике Српске и бијелог свијета, умножени и обожени као генетска база са најбољим предизпозицијама.
То се потврђује кроз успјехе бројних спортиста, музичара, умјетника, научника, државника, професора, декана, ректора…
Док су сународници Растодера било присутни у НОБ-у на нивоу статистичке грешке, становништво Вранешке долине је чинило језгро и кичму овог покрета. Своје ослободилачке заслуге из 2. Свјетског рата није капитализовало у своју корист већ их је принијело на олтар утопијског братства и јединства које се сада најбоље спознаје и очитава.
Дозвољено је да се економске жиле куцавице сјевера, јадранска магистрала и пруга Београд-Бар одвуку ка Бијелом Пољу и муслиманским крајевима умјесто како логика, здрав разум и проста географска мапа налажу – кроз Вранешку долину.
Вранешка долина- данас пасивни крај, у деценијској стагнацији и регресији као и огромна већина сјевера Црне Горе тавори у инфраструктурној изолованости.
Када би се повукла паралела и правила аналогија питали бисмо каква врста натприродне освете је задесила Растодореве сународнике који као ношени вјетором нестали из руралних подручја сјеверне Црне Горе?
Када бисмо се потпуно бесрамно и примитивно одали имагинативним, мрачним халуцинацијама по узору на Растодера питали би се о фаталистичком магијском дејству на оне који су повезани са злочинцем Османом Растодером.
Примјер је наведен из илустративних разлога. Увјерени смо да наш народ и даље у дубини свог бића баштини врхунска морална и неприкосновена чојска начела у складу са којима не вриједи ни настављати ову аналогију.
Паушална теза да терористичке банде Јусуфа Мехоњића нису стојале иза убиства Бошка Бошковића је веома неутемељена и крајње површна, заснована искључиво на убјеђењима и увјерењима без икаквих материјалних и чињеничних доказа. Основано сумњамо у инструментализацију овог спина који је у функцији сатанизације, бацање љаге на црногорско ослобођење од османског јарма.
Све и да је тачна, поставља се питање зашто квази-историчар пренебрегава вишедеценијски тероризам банди Јусуфа Мехоњића и Хусеина Бошковића над православним становништвом у Вранешкој долини, усљед кога је огроман број људи ликвидиран, понижен, обешћашћен. Да ли ће иницирати подизање споменика и одавање почасти жртвама ових злогласних злочина? Циљ терористичког покрета који су водили наведени актери, био је подривање темеља прво државе Црне Горе, затим Краљевине СХС а све зарад поновног успостављања турске окупације. У тим настојањима се прибјегавало и отвореној колаборацији са аустроугарским окупаторима а све у циљу уништења православног живља. Да не говоримо о ранијем апокалиптичном геноциду Шемси Паше Бишевца Чоловића из 1905.г.
Да не говоримо о десетинама уништених цркава и манастира у Вранешкој долини, сравњених са земљом у турској окупацији, који као феникси израњају са пепела и згаришта и поново дижу своје сводове, обнављајући се у неколико последњих деценија.
Да не говоримо о каснијим, језивим покољима муслиманских милиција Хусејина Ровчанина у рубним селима Вранешке долине током другог свјетског рата.
Када би Вранешани обиљежавали све значајне датуме на које је истребљиван недужни народ, сваки дан у годишњем календару би био искључиво резервисан за годишњице злочина над православним живљем и ништа друго се не би радило мимо тих обиљежавања.
Питање је зашто историчар, од бројних догађаја из истог периода – у размаку од свега неколико година или деценија, по принципу шведског стола, узима само један као релевантан ,мјеродаван, вриједан пажње и обиљежавања. Посебно је увредљиво што се Растодер у својој колумни цинично, потцјењивачки, снисходљиво односи према злочинима над православцима из истог периода. На тај начин се директно руга жртвама и прави недопустиву релативизацију злочина османске империје и својих сународника Шемси Паше Чоловића, Јусуфа Мехоњића, Хусеина Бошковића, Хусеина Ровчанина и осталих терористичких првака тог доба, којима се на бошњачким националистичким порталима данас пишу оде и хвалоспјеви.
На крају, поручујемо да су Вранешани јасно прозрели подле намјере да се посије сјеме мржње међу нама. Такав покушај ће остати ударац у празно, јер смо сложни и уједињени, оприједељени за мирну коегзистенцију и поштовање према Бошњацима али ћемо се увијек гласно супротставити увредама и нидпоштавању и омаловажавању наших вјековних жртви за слободу.
