За свега 34 сата и 55 минута, српски тим је истрчао трку дугу 500 километара кроз најсуровију пустињу на свету, Атакама, чак два сата брже од званичног рекорда и однео победу у једном од најзахтевнијих изазова на свету. Наши тркачи су успели да поставе нови рекорд, савладају 500 километара непознатог терена, издрже све препреке, прођу висинске разлике од нула до чак 3.500м надморске висине и иза себе оставе 15 екипа из читавог света.
У самом финишу, српски тим од 14 чланова је руку под руку дошао до циља, симболизујући да је победа резултат удружених напора и тимског рада тркача и суппорта.
–Задовољни смо и срећни, иако смо делом и даље у неверици шта се десило и шта смо урадили. Врло смо поносни на успех нашег тима. Увек волим да напоменем колико је битно заједништво и тим. Без тима и подршке, ово не би успело. Можда нисмо ултрабрзи као неки од такмичара овде, али се истичемо по изузетном тимском духу и појединцима који су спремни да реше све изазове који се појаве, истиче након победе Алекса Јовановић, капитен адидас Руннерс Белграде тркачког клуба.
У трци од Икикеа до Сан Педра, једино правило је да тркачи морају да стигну од старта до циља трчећи у најкраћем могућем времену, а проналажење пречица које скраћују пут и штеде време је дозвољено, омогућавајући такмичарима да остваре предност.
-Екипа МАФФС из Чилеа, која је заузела друго место, била је упозната са рутом и користила је пет или шест пречица које је имала на располагању. Према правилима, коришћење пречица омогућавало је тиму да стекне предност у односу на остале екипе. И ми смо искористили неке од пречица које смо пронашли током истраживања руте неколико дана раније, а једну смо чак открили током саме трке. Ово нам је у неким тренуцима пружило значајну предност у односу на друге тимове, објашњава Јовановић.
Наши спортисти су се суочили и са многим изазовима, од техничких проблема са возилом до немогућности дела тима да учествује, па чак и екстремних температура. Ове неочекиване ситуације су довеле до одлуке неких тимова да одустану. Ипак, снага заједништва и тимског духа превладала је све препреке, водећи наш тим до апсолутне победе и обарања рекорда у времену потребном за завршетак трке.
–У једном тренутку је пукла гума на возилу које је превозило тркаче, па је дошло друго возило, а део екипе је морао да се искључи како би отишли да замене гуму. Та замена је трајала три, четири сата. Неке екипе су управо због овог проблема одустале, али ми смо истрајали до краја. Сви смо се толико дали овој трци, до границе исцрпљености, да се нама четворо људи разболело, а један од њих је био наш најјачи тркач, Марко Возаб. На крају се и Маркова замена разболела свега 12 сати пред трку. То нас је довело до тога да укључимо нашег физиотерапеута, Немању Максића, који је бивши тркач, као замену. Тако смо изгубили могућност за опоравак који смо планирали да имамо током пауза, уз масаже и истезање, истиче Алекса и додаје да им је заправо највећи противник била пустиња и екстремни услови.
Од екстремних врућина од 44 степена Целзијуса и немилосрдног сунца на високим надморским висинама, хладних ноћи са температуром од само пет степени Целзијуса, па до јаког и снажног ветра, услови су били изузетно захтевни. У једном тренутку наши тркачи су били на висини од 3.400 метара, те су често губили дах.
Пре него што су се упустили у изазов у Чилеу, наш тим је већ два пута истрчао стазу од Лос Анђелеса до Лас Вегаса, кроз немилосрдну Мохаве пустињу у оквиру Тхе Спеед Пројецт. Захваљујући не само физичкој спремности, већ и пажљиво осмишљеним стратегијама које су припремали месецима уназад, Биљана Цвијановић, Стефана Церовина, Алекса Јовановић, Милко Бабић, Немања Максић и Марко Томић су не само освојили победу и оборили рекорд, већ су и са поносом представили себе и своју земљу. Њихово искуство је показало да подршка тима и заједнице игра кључну улогу у тријумфу у екстремним тркама.
извор: сербиан тимес
