Пише: Игор Митић – Београд
Богата историја српског народа обележена је великим бројем значајних догађаја, од војних победа и непрестане борбе за слободу и независност, до великих страдања цивилног становништва. То су показали и Балкански ратови, затим Први светски рат, па Други светски рат а нажалост и последњи одбрамбено-отаџбински рат који је вођен у периоду од 1991. до 1995. (а на подручју Косова и Метохије 1998-2000).
Међу бројним стратиштима српског народа из последњег одбрамбено-отаџбинског рата посебно се издваја Горња Јошаница, подручје које територијално припада општини Фоча. Ово питомо место састављено је од великог броја села и заселака а кроз историју је остало упамћено по добрим, поштеним и племенитим људима и великим домаћинима. Управо на овом подручју почињен је један од најтежих ратних злочина над српским становништвом.
За Никољдан у народу важи чувена узречица “Пола Србије слави, а друга половина иде у госте” будући да највећи број породица празнује овог свеца као своју крсну славу. Свети Никола се празнује у време божићног поста а реч је о васељенском свецу тј. личности коју подједнако поштује и западни и источни свет. Легенда каже да је Свети Никола за живота био велики доброчинитељ који је све своје богатство и имање разделио сиромашнима, а он сам је, вођен чудесним гласом, кренуо да у народу да шири веру, правду и милосрђе.
Са друге стране, сам Никољдан и други децембарски дани у Фочи и општинама горњег Подриња, обојени су непролазном тугом а све то због злочина муслиманске војске. У јеку рата, на велики православни празник Светог Николу – 19. децембра 1992. године, веома јаке бошњачке – муслиманске снаге извршиле су напад на српска села и засеоке месне заједнице Горња Јошаница (општина Фоча). Том приликом је лишено живота укупно 56 Срба, међу којима 21-а жена и троје деце. Били су криви само зато што су припадали српском народу и зато што су били православци по вероисповести. Злочин је циљано и плански извршен баш на велики празник што је иначе током читавог трајања ратних сукоба била главна пракса муслиманске војске. Сви празници од Божића, Васкрса, Петровдана, Митровдана, Ђурђевдана, Видовдана па и Никољдана обележени су великим страдањем српског становништва у Босни и Херцеговини.
У освит зоре, док је половина мештана спавала а она друга се вредно спремала да обележи крсну славу, празничну атмосферу су прекинули снажни рафали и жестока пуцњава. Место у којем није било никаквих борбених дејстава, нашло се одједном на удару јаких бошњачких – муслиманских снага. Реч је о бошњачким војницима регрутованим из фочанских, вишеградских и горажданских села који су прешли километре и километре из удаљеног Горажда, где је била њихова база. Ни прениске температуре ни дубок снег, ни магла која је већ прекрила видике, нису успели да осујете унапред зацртане планове бошњачке – муслиманске команде. Спровели су своје нељудске планове у дело и извели напад на српска села и невино цивилно становништво.
Црна статистика показује да је најстарија жртва био Раде Пљеваљчић, човек од деведесет година, док је најмлађа жртва била двогодишња девојчица Данка Тановић.
Са оцем и мајком тог зимског јутра убијени су седмогодишњи Дражен и десетогодишња Драгана Вишњић, који су дан раније дошли из Фоче у Јошаницу како би са осталом родбином, сви заједно прославили крсну славу. Нажалост, сви су окрутно лишени живота и то само зато што су били православни Срби. Многе жртве су лишене живота након мучења и злостављања а породице највише боли то што ни готово након тридесет година још увек нико није одговарао за овај злочин. Иако су имена починилаца и наредбодаваца одавно позната, из правосудних институција стално поручују “како је истрага и даље у току”. Тако се велики православни празник у трену претворио у један од најцрњих датума за становнике Фоче. Пре Јошанице, на подручју Фоче сличну судбину су почевши од априла па све до децембра 1992. доживела и села Кремин, Страганци, Колун, Цапе, Бујаковина, Птовић, Горња Слатина, Војводићи, Рачићи, Стојковићи, Јабука, Славичићи, Колаковићи, Јамнићи, Прељућа, Пољице, Козаревина, Дражево и друга места где је српско становништво масовно страдало.
На јошаничке жртве неуморно сваке године подсећају Душанка Вишњић Лаловић, сведок злочина и дугогодишњи секретар општинске Организације породица погинулих и Славко Ђорђевић, медицинар у пензији. Реч је о људима који заслужују свако поштовање будући да јавно говоре, опомињу, подсећају на ове догађаје чувајући тако успомену и на своје ближње али и на све друге жртве са подручја фочанске општине.
Душанка Лаловић је имала само седамнаест година када је преживела злочин муслиманске-бошњачке војске у Јошаници. Нажалост, трауме и горка сећања и данас су свежа. Њој су тог дана убијени отац, тетка, многобројна родбина, комшије, пријатељи. Само пуком срећом и Божијом вољом, Душанка је успела да преживи. У документарној емисији “Подрињска сјећања” Душанка је описала мучне и трагичне детаље тог Никољдана у Фочи а јавност је упознала и са чињеницом да су чланови њене породице учествовали у Првом светском рату. Тако госпођа Лаловић са поносом спомиње име свог дједа Тодора Вишњића који је био солунски добровољац и који се истакао великом храброшћу и херојством чиме је своје име уписао у легенду. Током Другог светског рата међу бројним жртвама фочанске регије, био је и Томо Вишњић, стриц Душанкиног оца који се исто звао. Током последњег Одбрамбено-отаџбинског рата живот је изгубило чак шеснаесторо чланова угледне и поштене породице Вишњић, те деветоро чланова фамилије Кулић, по пет у фамилијама Грујичић и Благојевић, затим четворо Давидовића, по троје Јегдића, Пљеваљчића и Стојановића, двоје Мићевића и Ивановића, те по један члан из породица Шкипина, Стевановић, Јагодић и Тановић. Душанка је са многима била родбински повезана.
Из године у годину госпођа Вишњић-Лаловић апелује и моли Тужилаштво БиХ да подигну оптужнице и процесуирају одговорне за злочин у Јошаници. О страдању недужних цивила, истакла је: “Они нису дали прилику десетогодишњој Драгани Вишњић која је била трећи разред основне школе, која је била изузетан ученик…нису дали прилику њеном седмогодишњем брату, малој Данки од две године..и они би данас били правници, доктори, новинари…нису им дали прилику да живе и то боли!”
Сваке године Организација погинулих бораца и несталих цивила општине Фоча, чији је Душанка активни члан, неуморно подсећа на све невине жртве са подручја општине Фоча. Ови хумани, добри и племенити људи неретко учествују и на бројним трибинама и догађајима путем којих се чува и негује сећање на храбре борце Војске Републике Српске и цивилне жртве Одбрамбено-отаџбинског рата. Председник ове организације, Јанко Филиповић више пута је истакао да погинули борци, цивилне жртве и сви они који су дали допринос стварању Републике Српске никада неће бити заборављени. Он је нагласио и да ће организација као и до сада активно обележавати све значајне датуме, те наставити потрагу за несталим лицима али и инсистирати на процесуирању свих одговорних за злочине над Србима.
Општинска организација породица заробљених и погинулих бораца Фоча припремила је низ активности поводом тридесете годишњице од страдања невиних жртава у Јошаници. У оквиру обележавања, 15. децембра у 12,00 часова, у холу Средњошколског центра у Фочи биће отворена изложба ликовних и литерарних радова а дан касније, 16. децембра у амфитеатру Средњошколског центра одржаће се академија “Никољданске сузе на путу до истине”, са почетком у 12,00 часова. На сам Никољдан породице жртава и грађани Фоче упалиће свеће за све невино пострадале становнике Јошанице и читавог краја.
На злочин у Горњој Јошаници редовно подсећа и истакнути медицинар у пензији, Славко Ђорђевић, који је тог дана остао без сестре, зета и других чланова породице. Овај храбри и хумани човек испричао је да никада не може заборавити сцене из децембра 1992. године, као и начин на који су његови најближи пострадали. Борбу за истину и постизање правде ови истрајни људи виде као своју главну мисију коју годинама успешно спроводе.
Срећу да преживи масакр у Горњој Јошаници имао је и Раде Благојевић /80/ који је том приликом чак двапут рањен. Раде се пре неколико година, у разговору са фочанским новинарима, присетио да је, муслиманска војска у освит дана истовремено напала све засеоке Горње Јошанице. Овај храбри човек који је иначе и током Другог светског рата преживео тешко рањавање од муслиманске војске, подсетио је да је напад на заселак Гапиће, у којем се он налазио, почео у зору у 6х и 20 мин. а да је један од првих испаљених метака погодио управо њега. Тешко рањен, није могао да хода, па је препузао стотињак метара, а онда га је нашао комшија Србин који га је превео у суседни заселак Медановиће и сместио у једну кућу. Када су и у то село упали муслимански војници, Раде је препузао у подрум куће коју су потом зликовци запалили, а када су њега опазили са врата подрума су припуцали и са два метка га погодили у десну руку.
“Док је кућа горјела, чуо сам како се дозивају: “Мехо, идемо, одоше наши”, па сам задњим напором, ни сам не знам како, допузао до прага. Тада су наишли наши и у задњем тренутку ме извукли да не изгорим”, испричао је тада Раде додајући да је у засеоцима Гапићи и Медановићи у нападу муслиманске војске живот изгубило осморо мештана, међу којима су биле и три жене.
–Све што се затекло у Баждарима је побијено, исто тако у Хоџићима и Брајковићима. Већина преживјелих свједока су за све ове године помрли и надлежни истражни органи као да чекају да сви помремо и да нема ко да свједочи, закључио је Раде.
Нападачи се нису сажалили ни на децу, ни на девојке, ни на старије људе. У Горњој Јошаници је почињен прави хорор, а приче преживелих и оних који су међу првима стигли на лице места и данас остављају без даха јер сцене насиља које су тамо затечене немогуће је речима описати. Сви су сложни у чињеници да такве злочине није могла починити психички здрава особа. Ипак, у овом злочину је учествовало више стотина наоружаних бошњачких-муслиманских војника (по неким подацима било је и жена) што опет говори о намерама тих (не)људи.
Према речима једне Српкиње која је рат провела у Горажду, у кућном притвору, бошњачки војници и цивили су након почињеног пира по повратку у Горажде данима славили свој “поход на Горњу Јошаницу”. Најтужнија чињеница јесте податак да су у злочину већином учествовале прве комшије, које су до избијања ратних сукоба често долазили као гости у исте те српске куће и са домаћинима прослављали исти тај Никољдан.
Куће су до темеља спаљене и опљачкане, а трагови рата видљиви су и данас. Многи засеоци од тог дана више не постоје о чему сведоче и напуштене и заувек затворене куће које су одавно зарасле у коров.
Током 2014. године започела је изградња спомен-храма у знак сећања на невино страдале Србе из Јошанице а дана 25.09.2021. ову предивну светњу – Цркву Светих Ћирила и Методија је освештао Митрополит дабробосански Хризостом уз присуство великог броја људи. У октобру 2020. године у новосаграђеној цркви обављено је прво крштење и то унуке једног од јошаничких мученика. “Своју ћеркицу Ану крстила је Весна Тешановић, кћерка Новака Мићевића, који је настрадао за Никољдан. Било је дивно, емотивно и срећни смо због тога”, са сузама радосницама у очима је испричала Душанка Вишњић Лаловић.
Припадници Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА) ухапсили су 13. децембра шесторицу бивших припадника Армије Босне и Херцеговине осумњичених за учешће у ратном злочину у селу Јошаница код Фоче 1992. године.
