Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Истраживања, попис: Љевичарски екстремизам негирања народности!

Пише Огњен Војводић

Левичарски екстремизам социјалистичких странака Црне Горе, бивше републике Социјалистичке ФР Југославије, ескалирао је и овог мјесеца у скупштинској расправи о редовном попису становништва, а по питању потребе прикупљања података о вјерској, националној и језичкој припадности. Највећа социјалистичка странка Црне Горе, Демократска партија социјалиста (ДПС), која чини континуитет комунистичке партије Савеза комуниста Југославије, која је двије године у опозицији са својим странкама сателитима, заговара одлагање редовног пописа и изостављање из пописа питања о вјерској, националној и језичкој припадности становништва јер сада не може да користи све механизме комунистичке контроле пописа становништва по питањима вјерског, националног и језичког идентитета.

У скупштинској расправи о попису левичарски наступ су имали и поједини посланици позиционих партија које су у предизборном програму обећале одржавање пописа по свим питањима. Тако је у левичарској екстази предсједник странке Демократске Црне Горе (ДЦГ) изјавио да је примитивизам питати некога о вјерској припадности, народности и језику, а посланик СНП-а је упознао јевност да својој дјеци не намеће своју народност нити како да се изјасне по питању народности, него дјецу упућује слободном избору народности (а вјероватно и вјероисповијести јер се вјера не наслеђује генетиком него вјерским васпитањем). Посланик Социјалдемократа (СД), странке сателита ДПС-а (са вјештачким цензусом), је изјавио да је срамота питати неког о вјерској и националној припадности, да је скоро стидно разговарати о вјери, народности и језику, а посланик/ца УРЕ, позната атеистичка активисткиња против православља, еуфорично је изјавила да би била најсрећнија када питања о вјери, народности и језику не би било.

Предлог одлагања пописа становништва и изостављања пописних питања о вјери и народности у Црној Гори представља континуитет комунистичког кривотворења повјесних података о становништву српске народности и православне вјероисповијести, које чини 85 одсто становништва, а у програмској пракси социјалистичке совјетске стратегије разградње историјских народа и креирања социјалистичких нација. У социјалистичкој Црној Гори попис становништва је био средство програмског брисања и преиначења података о постојању српског и православног народа на простору Црне Горе, према програму Комунистичке партије Југославије (КПЈ) која је пописима становништва системски спроводила смањење броја српског становништва на простору Југославије. После пола вијека комунстичке идеолошке индоктринације и праксе преиначења података пописа становништва у социјалистичкој Југославији самосталне социјалистичке републике су, по распаду Југославије, спроводиле завршна застрашивања и идентитетско индоктринирање српског становништва које није пристало на промјену назива народности и на прелазак у нови национални идентитет.

Влада Демократске партије социјалиста и странака хрватске и муслиманске мањине, у програму Комунистичке партије југославије, спроводила је пописе преправљањем података о националној припадности – умањивањем броја српског становништва и увећавањем броја националних “црногораца“ као народа новог идентитета. Таква пракса преправљања и дописивања података је посебно активирана од 2007. године када је црногорски језик добио статус службеног језика у Црној Гори. Службени језик Црне Горе је до 2007. био српски, што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Усвајањем новог Устава Црне Горе од 19. октобра 2007. године, црногорски језик је озваничен као службени језик (чл. 13).

Неко је припадник неког народа и неке расе зато што је поријеклом припадник одређене расе и народности, јер нема другог разлога и узрока припадности одређеној народности или раси. Народност и раса се наслеђују рођењем и генима од родитеља, али у комунистичким друштвима и државама народност се бира, као партија у зависности од идеолошког става. У југословенском комунистичком друштвеном и демографском инжењерингу спровођен је совјетски систем разграђивања историјског народа, а креирања политичких нација идеолошких идентитета и историја, то јест креирање социјалистичких потрошачких политичких нација без идентитета. Примјер совјетизације народа је национална политика Социјалистичке републике Црне Горе – изградња идеолошког идентитета нове нације “црногораца“, који није наслеђен као народност рођењем од родитеља, него идеолошки изабран. Зато данас у Црној Гори политичари социјалистичких партија и поједини грађани расправљају о народности као о “националном опредјељењу“, а не наслеђу.

Ипак, после социјалистичке скупштинске расправе посланици Скупштине Црне Горе су прекјуче 12. 12. 2022. већином гласова усвојила Закон о попису становништва, и нису прихваћени амндмани Социјалдемократске странке (сателит странке ДПС-а), да се попис одложи до новембра идуће године и да се из пописа изоставе питања о вјерској, народној и језичкој припадности. Закон је усвојен са 42 гласа у одсуству посланика ДПС, СД и СДП. Против су била три посланика Бошњачке странке. Нису прихваћени амандмани Социјалдемократа, који су тражили да попис буду најраније у новембру идуће године и да питања везана за вјероисповест, националност и језик не буду саставни дио пописног листића. Прихваћен је амандман ДФ-а који је тражио да сваки грађанин добије копију пописног листа.

НАЦИСТИЧКА И СОВЈЕТСКА ПОЛИТИКА ПОПИСА СТАНОВНИШТВА

Прогон одређеног народа из неке државе почиње брисањем из државног пописа становника непожељног народа или преиначењем података о њиховој националној, језичкој и вјерској припадности (као и сачињавањем интерних спискова припадника “непожељног народа“). Нацистичка Њемачка је прогон словенског и јеврејског народа прво правно “покривала“ законима државне одбране од политичких и “природних“ непријатељских раса и народа, према назорима нацистичкој расној теорији. Нацистичка окупациона власт на простору Југославије , спроводила је геноцид над српским народом преко католичких и муслиманских сарадника Вермахта то јест пројектом нацистичке Независне Државе Хрватске која је обухватала највећи простор Југославије. У том пројекту назив српског језика и употреба ћирилчког писма су били забрањени, а у пописима становништва српско становништво је уписивано као хрватско. Такође, нацистичка НДХ је основала “Хрватску православну цркву“ у сврху прогона православне вјере, промјене назива народности православног српског становиштва и одузимања имовине Српске православне цркве. (Исти програм одузимања имовине Српске православне цркве, преиначења пописа ставништва, назива српског језика и забране ћириличног писма спроводила је у Црној Гори Демократкса пратија социјалиста са својим сателитским социјалистичким странкама, и странкама муслиманске и хрватске мањине).

Совјетски Савез и Социјалистичка Југославија су у попису становништва мијењали податаке о бројности историјских народа као непријатељских етничких елемената према програму креирања совјетских нација нових идентитета лишеног историје и културе. Комунистичка партија Југославије је совјетским системом спроводила идентитетски инжењеринг креирања социјалистичких политичких нација и разграђивања идентитета српског народа као јединог историјског на простору Југославије (и као континуитет католичке колонијалне политике на Балкану). У Социјалистичкој Црној Гори спровођен је совјетски систем идентитетског инжењеринга историјског народа и креирања идентитета социјалистичке нације, који је спровођен кроз програме опште културне политике и у школском образивном ситему, а посебно преко пројектованих пописа становништва којима је повећаван број становника социјалистичке црногорске нације, а број становника српског историјског државотворног народа свођен на неколико процената.

Огњен Војводић

ПРЕГЛЕД ПОПИСА ГОВОРНИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ

Како је политичким пројектом у Социјалистичкој ФР Југославији мијењан идентитет становништва Црне Горе, национални ( у СФРЈ) и затими језички (у посљедњој деценији XX и почетком XXИ вијека) свједоче пописи. Према попису становништва у Краљевини Црној Гори 1909. године српским језиком говори (95%) становништва. Према попису 2003. године, који је рађен са намјером да се форсира назив језика „црногорски” (унесена је рубрика за опредјељење: српски, црногорски…, тако да је требало заокружити наведен назив језика), али и поред политичких притисака за српски језик се опредијелило 63, 49%; црногорски 21,96% (од укупног броја оних који су се национално изјаснили као Црногорци 156. 374, тј. 58, 42% је навело српски као матерњи језик).

Према попису из 2003: национално опредјељење (Црногорци 43,16%; Срби 31,99%; Бошњаци 7,77%; Албанци 5,03%; Хрвати 1,10%…); језик (српски 63,49%; црногорски 21,96%; албански 5,26; бошњачки 3,21; босански 2,229; хрватски 0,45; неизјашњено 2,24%…). Од укупног броја оних који су се национално изјаснили као Црногорци 156.374 (58,42%) навело је српски као матерњи језик, док је црногорски навело 106.214 лица; од укупног броја Срба 197.684 (99,63%) навело је српски језик као матерњи; од укупног броја Југословена 1.705 (91,67%) навело је српски као матерњи језик; од укупног броја Албанаца 30.382 (97,49%) навело албански језик као матерњи; од укупног броја Бошњака 18.662 (38,73%) је навело бошњачки језик као матерњи, 13.718 (28,47%) је навело босански као матерњи, 12.549 (26,04%) је навело црногорски, а 2.723 (5,65%) је навело српски језик као матерњи; од укупног броја Муслимана 13.627 (55,34%) навело је црногорски као матерњи, 8.696 (35,31%) навело је српски за матерњи језик, 1.094 (4,44%) бошњачки, 414 албански и свега 282 лица је навело босански језик као матерњи; од укупног броја Хрвата 2.529 (37,13%) навело је српски за матерњи, 2.438 (35,80%) хрватски и 1.375 (20,19%) црногорски језик.

Према попису из 2011. године опет се за српски опредијелило 42,88% (и овај пут је немали број оних који су се национално опредијелили као Црногорци, али и Бошњака…, писао језик – српски), за црногорски се опредијелило 36,97% (босански 5,33%; албански 5,27%; бошњачки 0,59%; хрватски 0,45%). Попис 2011: национално опредјељење (Црногорци 44,98%; Срби 28,72%; Бошњаци 8,56%; Албанци 4,91%; Роми 1,01%; Хрвати 0,97%); језички састав (српски 42,88%; црногорски 36,97%; босански 5,33%; албански 5,27%; бошњачки 0,59%; хрватски 0,45%). „Тиме је српски (за који се опредијелила већина) постао „равноправан са хрватским (0,45%), а неравноправан са „црногорским” за који се опредијелило мање говорника.

Пошто је правни прогон спроведен, у Црној Гори почиње период привидног примирја, док се у пракси само систематичније спроводио програм одузимања права српском језику и његовим говорницима. Оно што је формално-правно српски језик задржао („језик у службеној употреби”, у оквиру четвороименог назива наставног предмета), у пракси се програмски уклањало. Прије него што је усвојен нови Закон о општем образовању (дакле, онај у којем је усвојен назив за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски), Завод за уџбенике је штампао уџбенике на чијим корицама је писало „црногорски језик” (непосредно прије почетка школске године). Требало је да остану ван употребе након усвајања новог Закона о општем образовању и васпитању, међутим, мимо свих договора, ови уџбеници нијесу повучени, постепено су почели да се намећу школама да и дјеца која су пописом опредијељена као говорници српског језика уче из уџбеника на којима пише „црногорски језик”.

Попис православног српског становништва Црне Горе, које је чинило 90 одсто становништва, постало је питање политичког опредјељења, а не наслеђа народности и православног предања, од формирања Краљевине Југославије на простору краљевине Црне Горе, а потом и Социјалистичке Југославије. У југословенском језичком и политичком програму, као европском католичком колонијалном пројекту, спровођена је католичка колонизација православног народа. У југословенској језичкој и националној политици Краљевине Југославије уставно је установљен принцип релативизовања назива српског језика и народности, а православна црква је потчињена мисији римокатолицизма. У Уставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, државе „троименог језика и народа“, српски језик је троименован у српско-хрватско-словеначки. Југословенски језички пројекат нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије 1918. године. Украљевини Црној Гори службени језик је био српски, а писмо ћирилично. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1.Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Српски језик је и у социјалистичкој Црној Гори у народу називан српским када је званично у југословенској језичкој политици именован као „српскохрватски“.

ПРОЦЕС ПОЛИТИЧКЕ ИЗМЈЕНЕ НАЗИВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

«Надомјештање „службеног језика” српском језику почело је да се спроводи у свим сегментима. Српски језик је дискриминисан (у ствари одстрањен) и новим Статутом Универзитета Црне Горе. У новом статуту, који је усвојен фебруара 2005. године, донијет је Правилник докторских студија (члан 11) у којем је исфорсиран термин „службени језик” (што је још један од показатеља зашто је направљена вјештачка дистинкција у Уставу: „службени језик” – „језик у службеној употреби”, управо да би се „језику у службеној употреби” одузела у стварности службена употреба) („Извјештаји, оцјена и друга документација, као и докторска дисертација односно докторски умјетнички пројекат, пишу се на службеном језику и на енглеском језику ако је лице које се не служи службеним језиком члан комисије и учествује у поступку пријаве, израде или одбране докторске дисертације као завршног дијела студијског програма који се реализује на службеном језику…”). На сајту Владе Црне Горе, Министарства просвјете и Министарства науке, Универзитета Црне Горе, Филозофског факултета, и тако редом, за опцију „контакт” могуће је да одаберете од језика: црногорски језик, енглески језик, тј. са званичним институцијама у Црној Гори можете да успоставите контакт једино на црногорском или енглеском језику, али не и на већинском, српском језику. Дакле, било коју службену комуникацију (а томе би, ваљда, требало да служи језик у службеној употреби) не можете формално-правно у Црној Гори обавити на српском језику.»

Године 2004. мијења се назив наставног предмета у школама (Српски у Матерњи), што је био увод за даље кораке (српски језик уклопљен у четвороимени назив наставног предмета, потом тежња да се „четвороимени” преточи у црногорски). Новим уставом „црногорски језик” је проглашен за службени у Црној Гори, а српски, босански, хрватски за језике у „службеној употреби”. Дакле, „црногорски језик” је формално-правно (иако бесправно) инаугурисан, без било чега што би показивало шта би то требало да представља. Од формалног се даље није ни отишло, нити се могло отићи, јер се суштински ништа није могло промијенити. Зато се радило на фалсификатима. Да би се задати пројекат што више наметнуо и постао сам себи довољан! Тек касније су, 2010. године (опет формално), одштампани Граматика и Правопис „црногорског језика”. За Граматику је утврђено да представља преписану Граматику хрватског језика за средњу школу (са придодатим неким особеностима испланираним за „црногорски језик”). Аутори и Граматике и Правописа су Хрвати (Силић и Прањковић), Украјинка (Људмила Васиљевна) и Аднан Чиргић из Црне Горе (Ковачевић 2012). Све што се дешавало, дешавало се на површини, изваннаучно и изванјезички, али је све добијало невјероватан волумен, стварањем привида да постоји језик (црногорски) са својом најдаљом историјом, писаним насљеђем, а са намјером да се политичко-идеолошке одлуке наметну свим грађанима Црне Горе, различитим методама. Потом је, почетком школске 2010. године (усвајањем Закона о општем образовању), након много преговора власти и опозиције, у наставној пракси прихваћен назив наставног предмета – Црногорски-српски, босански, хрватски (Стојановић 2014: 151–167). (Професор др Јелица Р. Стојановић 2014: «Српски језик у Црној Гори …»)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

БРУКА, МОНТЕНЕГРИНИ ЗБОГ ДУБРОВНИКА: Хрватима подилазе, стиде се и осуђују, чак и мртве, своје грађане!

ПИСМО РОЂАКУ: Јакове, не дозвољавам ти да свога оца прогласиш геноцидним човјеком!

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: УДБА и даље влада, за Мила више путића!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

јоацв

МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ СА ЗЛАТИЦЕ ПОРУЧИО: Косово старо српско огњиште које не заборављамо!

слове9

АНДРИЈА МАНДИЋ ТОКОМ РАЗГОВОРА СА НАТАШОМ ПИРЦ МУСАР: Реконструкција Владе у јуну, ускоро и посјета Словенији!

гаврило

ПРИЈЕ 106 ГОДИНА: У логору Терезин умро Гаврило Принцип!

јеленаперовиц

ЈЕЛЕНА ПЕРОВИЋ, ЖЕНСКИ МИЛО: СДТ ми се свети!

11п

ИСТИНА О СРБИМА, ВЕСЕЛИН ЏЕЛЕТОВИЋ: Филм “Жетва” о трговини српским органима на Космету!