Пише: историчар Горан Киковић
Многи историјски догађаји, посебно знамените личности које их обиљежавају, сасвим разумљиво наилазе на велико интересовање читалаца, па је тако изузетну пажњу изазвао и недавно објављени чланак у дневном листу ”Вечерње новости”, у којем се полемише и ”тврди” да Карађорђевићи нијесу Васојевићи. Како с времена на вријеме, из разних побуда и не само научне провенијенције, изађу такве оцјене, које превасходно пледирају на ексклузивност и сензационализам прије него на аргументацију засновану на провјереним и провјерљивим чињеницама из наше националне историографије, слободан сам да пренесем утемељену историјску истину о поријеклу Карађорђевића, засновану на непобитним чињеницама до којих је историјска наука дошла. Најпоузданије релевантне чињенице из историографске литературе о Карађорђевићима и Васојевићима, у којима се недвосмислено доказује да су Карађорђевићи поријеклом из Васојевића, наводим, по сопственом избору, редом:
* У родослову Карађорђевића стоји да је ђед Карађорђев, Јован Ђуришић, рођен у Васојевићима, који се са два брата преселио у Србију 1740. године, а та два брата су остала у Васојевићима. Кнез Петар И је у Краљима својим рођацима 1883. године саградио кућу, која и данас постоји и зове се Кула Ђурковићȃ, који су потомци Ђуришићâ. Спомен плоча на овој кули подсјећа на боравак Петра И Карађорђевића у завичају својих предака. А у знак поноса и из осјећаја захвалности према вожду Карађорђу, Васојевићи са својом браћом из Шумадије, подигоше му споменик у Краљима, који је на Видовдан 1996. године на уприличеној свечаности открио др Милија Зечевић, почасни предсједник Удружења Васојевића.
* Вождов син Александар Карађорђевић (кнез од 1842. до 1858. године) био је веома поносан на своје поријекло из Васојевића, па је зато одржавао присне везе са владиком Његошем и мудрим духовником и главаром Васојевића Мојсијем Зечевићем. Александрова уставобранитељска влада је одржавала добре просвјетне везе са Васојевићима и пружала финансијску помоћ ђацима који су се школовали у Србији, а главарима у Васојевићима је слао дукате за набавку оружја и џебане која им је била потребна у борби против Турака. Поред тога, кнез Александар се посредством владике Његоша лично ангажовао на елиминисању племенских свађа између Васојевићâ и Србљакâ у Васојевићима.
* Кнез Петар Карађорђевић је више пута радо одлазио са Цетиња у Васојевиће и, према казивању старијих, често је у разговору истицао – да је по свом поријеклу Васојевић. Када је умро знаменити васојевићки војвода и сенатор Миљан Вуков (1886.), кнез Петар Карађорђевић је са Цетиња отишао у Лијеву Ријеку и присуствовао сахрани, а прије тога био је присутан и на сахрани Миљановог сина бригадира Тодора Вуковића, који је преминуо у фебруару 1886. године.
* Када се Петар И Карађорђевић женио Зорком, кћерком књаза Николе (1883. године), тим поводом питао га је књаз Никола: ”Зашто си изабрао баш војводу Миљана Вукова за старога свата?”. Добио је одговор да је то ”… по јунаштву и рођаштву …”, дакле, изабрао га је као ”војводу своје крви и племена”.
* Када се већ Петар Први крунисао за краља, лично је дошао у Андријевицу да посјети постојбину свога прађеде, о чему постоји сачуван и краћи филмски запис у Југословенској кинотеци у Београду.
Поводом пуштања у саобраћај колског пута Пећ-Андријевица 1925. године био је организован велики сабор на Књажевцу код Андријевице, на којем су били краљ Александар и краљица Марија. На славолуку, на улазу у Беране, били су исписани стихови пјесника Мила Вуковића, начелника општине Беране:
”Родна груда ове земље,
колијевка Вожда – ђеде,
стољећима чекала Те,
Краљу славе и побједе!”
А на том слављу народни гуслар Вуко Аџић пјевао је пјесму о васојевићком поријеклу Карађорђа. Тада неко од присутних упита краља: ”Величанство, је ли ово тачно?”, а краљ потврди: ”Тачно је!”
* На учестале вијести из Мораве, како су називали шире подручје Шумадије, да Кара-Ђока из Тополе ниже бројне успјехе у борби са Турцима, игуман Нићифор предложи Васоје-вићима да (1804. године) пошаљу депутацију Карађорђу. Поред игумана Нићифора у тој депутацији заједно су били још: Григорије Млађеновић, Радуле Ђиновић, Никола Саичић, Радуле син кнеза Јова Тадића, Вуксан Војводић, Радован Лекин Војводић, Стефан Саковић, Павић Бакић, Божо Вешовић, Величко Томашевић и други.
Са игуманом Нићифором пошао је и ђак Милош Зечевић, који ће постати касније игуман Ђурђевих Ступова – под именом Мојсије. Депутација изађе пред врховног Вожда, изрази му своју приврженост и пренесе му поздрав Васојевићȃ, које је такође већ било устало против Турака. Карађорђе депутацију лијепо прими, и по приповиједању игумана Мојсија, изјави: ”Па и ја сам од куће Васојевићȃ”.
Пошто се развијао разговор о поријеклу Вожда, истакнуто је – да је Карађорђе унук Јована Радулова Ђуришића из села Краља крај Андријевице, као и да је извјесни Ђуро Ђуришић имао 9 синова који по њему добише презиме Ђурковић. Када су Турци 1738. године напали и попалили Васојевиће, Ходовер Авди паша Махмутбеговић тада поведе у ропство много васојевићког живља у Пећ, међу њима и четири Ђурковића. Међутим, Ђурковићи убрзо успију да побјегну у Мораву (Шумадију). Један од тих Ђурковића је био и Јован, ђед Карађорђев. По предању, које се преносило са кољена на кољено, Васојевићи су увијек говорили да је Карађорђе поријеклом од Ђуришићâ, а Карђорђевићи су тврдили да су од Ђурковићâ. У ствари, ради се о истом поријеклу, јер су се Карађорђеви преци до Ђура презивали Ђуришић, а од Ђура Ђурковићи. Неусаглашени су, међутим, подаци према овом извору о томе, да ли се прађед Карађорђев звао Радуле, или Ђуро, као и да ли је прађед Карађорђев имао пет, како је то напријед речено, или девет синова, како је прибиљежио Томаш Катанић.
Колико је Карађорђе био цијењен најбоље говоре стихови у ”Горском вијенцу” Петра Петровића Његоша о њему:
“Диже народ, крсти земљу,
а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва,
дуну живот србској души”.
* Карађорђев потомак, Краљ Александар Други Карађорђевић, који је рођен у Црној Гори, на Цетињу, 1888. године, као син краља Петра Карађорђевића и Зорке Петровић, кћерке кнеза и краља Николе. Живио је и школовао се у Женеви и Петрограду, а као школовани официр активан је учесник првог и другог Балканског рата и Првог свјетског рата. Управо пред сâм Први свјетски рат постаје регент и тако његово фактичко управљање земљом и вршење власти траје пуних 20 година. Био је краљ Србије, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а 3. октобра 1929. године државу је назвао јединственим именом – Краљевина Југославија.
Краљ Александар је био државник, војсковођа, ослободилац, ујединитељ, европејац, миротворац, ријечју велика личност свога времена и као такав засметао је фашистима и Хитлеру, који 9. октобра 1934. године извршише на њега атентат у француском граду Марсељу. И њему је народ Полимља подигао давне 1929. године Споменик у част пуштања у саобраћај пута Беране-Бијело Поље, чему је претходила његова посјета Васојевићима и Црној Гори 1925. године.
О његовој посјети Васојевићима подаци говоре да су краља у свим мјестима кроз које је прошао дочекивали угледни прваци и домаћини тога времена. На Чакору га је између осталог поздравио народни посланик и учитељ из Велике Новица Поповић. У Андријевици га је дочекао Ђукан Вулевић, учитељ из Трешњева, са својим ђацима и тражио изградњу нове школе у Трепчи, што је и учињено. Беране је посјетио 17. септембра 1925. године у пратњи Марка Цемовића и других великодостојника. Приликом доласка у манастир Ђурђеви Ступови дочекали су га поздравним говорима игуман Јосиф Лекић и професор и књижевник Драгиша Боричић. Приликом те историјске и, испоставиће се, и једине посјете србског краља Црној Гори до данас, истицано је са радошћу и поносом поријекло Карађорђевића из Васојевића. Занимљиво је да је на примједбу једног угледног домаћина (”Зашто Васојевићи немају посланика у Скупштини Југославије?”) краљ одговорио ријечима: ”Шта ће вама посланици, ви имате краља!”. Много година касније Радован Бећировић Требјешки, познати гуслар и пјесник, сликовито је стиховима приказао и доказао поријекло Карађорђевића:
”…Кад погледаш на Васојевиће,
ту је било Карађока биће,
одатле му света лоза ниче,
те се њиме покољења диче”.
Краљ Александар је високо цијенио Васојевиће и њихов допринос у борби за ослобођење и уједињење србског народа, што најбоље говори податак да је са простора Васојевића златну Обилића медаљу за храброст добило 196 учесника, сребрну 765, а медаљу за ревносну службу 96, што чини укупно 1057 одликовања. Колико су Васојевићи цијенили и поштовали Краља говори податак о томе да је, 9. октобра 1934., када је убијен, ”плакала цијела Лимска долина”. Било је и црних барјака на појединим кућама, а многи су црногорске капе са четири оцила носили са црним флором. Васојевићи су били дубоко свјесни кога и шта губе… ”
