У извиканој „елитној“ школи – Трећој београдској гимназији – а заправо суморној и пропалој испираоници мозга у име евроунијатских и глобалистичких идеала, током десет година рада била сам очевидац мноштва невероватних и апсурдних бирократско-идеолошких пројеката, којима сам се опирала колико сам могла, а наметнутих од такозваног „Министарства просвете“ (које то одавно није), а које су директори, њихови најближи сарадници, те „грађански“ и „прогресивно“ оријентисане колеге спроводили са највећим ентузијазмом и приљежношћу. Али оно чему сам присуствовала 28. новембра, превазишло је све до тада виђено и доживљено.
Пела сам се степеништем школе под утиском недавне изјаве министарке Ђукић-Дејановић да „министарство просвете нема решење за вршњачко насиље“ (што је по све беспризорнијем и раскалашнијем понашању ђака из године у годину сасвим очигледно), кад у холу затичем надреалан призор, као да сам се одједном затекла усред неког од заседања АВНОЈ-а. Шљаште црвено-бели плакати са ликовима комунистичких великана и призорима из златног доба партизанске идеолошке експанзије. Девојке са кикама и црвеним заставама, разбашкарени Коча Поповић (представљен као књижевни посленик, „ослободитељ Србије, Славоније и Загреба“ и „противник међунационалних сукоба деведесетих“), Стеван Филиповић раширених руку, партизански поп Владо Зечевић, са све крстом и петокраком на капи. Ту је чак и Моша Пијаде, по злу познати „чича Јанко“ који је у црно завио Србе у Црној гори, а до њега читава плејада комунистичких идеолога и крвника – Маркс, Енгелс, Мао, Стаљин, сви онако гломазних профила на једном плакату. На другој страни снимак Титове сахране и натпис „Кад је цео свет био у Београду“, а до њега заседање несврстаних. Услед изненадног шока рука ми је сама пошла ка плакатима који су ми били надохват. Попадали су уз моје неизговорене псовке. Пре уласка у учионицу послала сам поруку колегама на вибер-групи школе:
„Питам се, али ми је и јасно, ко ставља ове сатанистичке плакате по школи?? На почетку православног Божићног поста?!? Случајно? Нисмо довољно као Срби и као Православни пострадали од истих тих идеолога и њихових следбеника? И шта сад, хоће и душу наше деце, овако повампирени и враћени из самог пакла!? У школи која је још увек српска и светосавска? Докле бре више?
Ушла сам у учионицу и са ученицима четвртог разреда попричала о томе.
Међутим, осим двоје-троје који су као и ја били саблажњени, остали су били сасвим равнодушни, као и у свему што се дешава око њих. Они су као генерација сасвим изгубљени у интернет-прашуми, у илузијама о бољем животу на Западу, потрошачко-доколичарским утопијама о путовањима из снова, куповини нове гардеробе, телефона, патика по задњој моди, пијаним журкама, чистим дрогама, коцки… Њих реалност не дотиче чак и кад се саплићу о њу. Они су ишчезли из реалног света, да ли несвесно или по тренутној моди, свеједно је. А то је и био циљ глобалистичке екипе из земље и света, да младе избаци из друштвеног живота и учини реално бескорисним и непостојећим. Један ученик помало наивно и искрено упита: „А шта ви, професорка, имате против Тита?“
Јер у Трећој београдској гимназији одавно се практикује све што намећу ЕУ и западна пропаганда, посебно ЕРАЗМУС пројекти и слично (тренутно је актуелан пројекат „Симулација Европске уније“), а ђацима се у свест укуцавају мантре о „европским и грађанским вредностима“, о „мањинским правима“, о ЛГБТ-популацији и мигрантима (назив једног семинара је гласио „Сви смо ми били мигранти, зар не?“), а сада ево и о Титу, партизанима и идиличној прошлости у „братству и јединству“. Као у некој Зони сумрака, изокренутој причи или „Алиси у земљи чуда“.
О Србији и српским вредностима, ни трага ни гласа. Пре него што је укинута на Косову, изгледа да је Србија укинута у српским школама, гимназијама, факултетима, јавним установама, Академији наука… Укинута тотално, па је не можемо очекивати ни на другим местима, ако је нема тамо где би најпре требало да је буде – у српској просвети. И шта ћемо сад?!
Не дело, него злодело, помислих, и даље у неверици да је оно толико овладало душом данашњег наставника, а и данашњег родитеља, који га или подржавају или су отупели, па не маре.
Аутор: Невенка Миличић, професорка Социологије у Трећој београдској гимназији и писац два романа: „Трагови сна“ и „Пред лицем зла“.
извор: борба за истину
