Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Подсјећање: Бранко Миљковић

Бранко Миљковић је био један од најпознатијих српских и југословенских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац. Родио у Нишу 29. јануара 1934. године. Бранков отац Глигорије (1907–1999) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња код Дрниша. Имао је и брата Драгишу (1939–1993) чијим залагањем је за живота и после песникове смрти сређена и сачувана Бранкова заоставштина. Породица Миљковићева води порекло из Заплања код Ниша, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш.
Миљковић је детињство проводио у периоду Другог светског рата, у породичној кући на периферији Ниша у улици Љубе Дидића 9. Бранковог одрастања у поробљеном Нишу, у коме је био сведок свих страхоте рата и насиља, највероватније ће касније у психолошком смислу бити зачеткик тема о смрти у његовој поезији. Од 1941. до 1945. похађао је основну школу. Први, други и трећи разред завршио је у основној школи „Вожд Карађорђе“ у Нишу, а четврти, пред крај рата, у очевом родном месту Гаџином Хану.
Од 1949. до 1953. године Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професирима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“ ..
Године 1953. из Ниша је отишао у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић… настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство симболиста и надреалиста.
Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање. Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)…
Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-машном, шеширом великог обода… Од студента боема – постао је господин.
Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.
По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима (како то у књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч“, наводи Петар Џаџић) због проблема „узрокованих љубавним јадом“, напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највераоватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.
Трагично је преминуо у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године. Том догађају претходила су следећа догађања. У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању;
“У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму”? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза”.
Убрзо након овог догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања. Иако Танасије Младеновић, сматра да Бранко Миљковић није извршио самоубиство, јер по њему …малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника…, и до данас је највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.
У анкети о искушењу поезије, објављеној у књижевном часопису Дело, Бранко Миљковић је на питање “Ваш пут до песме” навео следеће:
“Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно; с друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно. Песниково гесло и треба да буде оно Елијарово ‘упркос свакој очигледности’. То је тај пут до песме: борба на чињеницама које ништа не казују, борба против Свете Очигледности..
Народни музеј у Нишу чува целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Године 1971, поводом десетогодишњице песникове смрти, његови родитељи, Марија и Глигорије и брат Драгиша, поклонили су музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намештај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа. Заоставштини припада 1649 предмета.
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ЧЕКАЈУЋИ РЕЗУЛТАТЕ ПОПИСА: Којим језиком је говорио Његош?

ПРОГОН СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ: Због паљења свијеће на гробу Николе Каваје, посјете Цетињском манастиру и тробојке, војвода Милета Павићевић добио позив да се јави полицији!

ПОСЛАНИК ЕП ЛУБОШ БЛАГА ИЗ МОСКВЕ: Извињавам се Русима због русофобне политике Запада!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

павле0

ЦРНОГОРСКИ ЧЕТНИЦИ: Убијање убијеног војводе!

Bahami Raj na Zemlji bora_bora_island bahamas

АМНЕЗИЈА: У новој власти јакобинци, у бившој Далај Ламе!

milos_kovic_v35-990x556-1-750x421

МИЛОШ КОВИЋ: Српску историју неће писати самопроглашени колонијални управници!

cirilica

УДРУЖЕЊЕ ВАСОЈЕВИЋА ПРИМОРЈА И БОКЕ: Осим увођења српског језика као службеног, Срби треба да имају право на националне културне институције и своје уџбенике!

Andrija-Mandic-1536x1024

АНДРИЈА МАНДИЋ: Хвала свима који ми данас шаљу поруку “Весели се српски роде”!