Пише: Николина Ковачевић
Свети пророк Илија, Илијин-дан. Гора, Црна, одавно укрива свој поглед испод намрштених вјеђа, а ја се надам да ће јој сванути, разданити је и пробудити. Немарно је моје очекивање и ништа њену погибију неће спасити, ни ово кривоперо перо којим се исповједам, свака ми је ријеч погубљена још од кад настадох.
Кад помислим па Боже мој, није све тако црно може бити црње, Црна је Гора. Та Гора од које остадоше само пањеви…Загрмљело нам је. Помислих по Свецу и по мјесецу. Док моји преци то изговараше, знали су шта добро значи та реченица, кад гром убије.
Док држах се за сламку, за спас “неће гром у коприве”, свјесно признајем да сам потомак оне Горе, Горе којој истински преци бјеху јак корјен, којим се везала за Земљу и за Небо. Просвјетлила дане за нове нараштаје и проширила свој коријен. Сваки плод не бјеше једнак, од једног плода уништи се читаво дрво, иструли читава Гора, Црна. Намрачило се, наоблачило и загрмљело је…
Грми и данас не по Свецу већ што тако мора да буде по неосвјешћеним главама. Црна је, да не може бити црња. Разуздана. Неукроћена. Оцрњује и све што јој се под именом нађе. Тражих јој свјетлије дане, тражих јој крст на престолу, но обавила се црнином. Данас кад загрми молим Бога да то буде од Светог Илије, а не од народа. Народа Горе Црне.
Није лако бити Србин. Тешко је бреме и уточиште његово, тежак је Крст који носи на плећа нејака и још тежи онај који носи на грудима. Тај народ белосвјетски не би умјео да изговори, тако му се “заломило”, иако нешто попут тога замишљају, слично да изговоре. Они у том Крсту не виде даље од распећа.
Србин види нешто узвишеније, Србин види непролазно, Србин види Небеску Литургију, Србин види Васкрсење и он му одлази. Одлазећи му у сусрет да га пригрли, носећи Крст на плећа нејака, носећи онај на грудима који му је мајка на рођењу даривала, мајчински и заштитнички, Србин се не одриче себе самога, Србин не продаје вјеру за вечеру, Србин признаје да је крив то што јесте Србин. Србин бранећи кћери и синове, предаке и потомке, Светиње, носећи Крст не одриче се ни Ћирилице ни Његоша, не одриче се Грачанице и Газиместана, Најсветијег поља и Видовдана. Србин зна да се част и образ чувају и по цијени главе и изговра “макар своју изгубио главу”.
Не жали Србин ништавно и пропадљиво тијело, жали душу ако му је отму свјетски трговци, да је распродају. Србин је непоновљив, није као остали Раб Божији, јер он своје Раб чува као најсветије знамење, Србин своју икону, свог заштитника Светог Саву поставља на трону дома свога. Није лако бити Србин. Да би био Србин мораш се такав родити, мораш тако дисати, писати, пјевати, молити се и прије свега никад не заборавити да заиста јеси то што јеси.
Није лако бити Србин, али је лијепо и Светосавно и Православно, за рад тога Крста на плећима и грудима, један због којег страдаш а други због којег Васкрсаваш, знаш да колико год на Земљи гинуо, Небо ћете Васкрснути. Није лако бити Србин, трновим вјенцем стегнут, овдје гажен и гоњен, на другој страни ваистину прослављен, Ореолом вјечно опјеван.
Поменути Косово, значи поменути кућу, окућницу, манастире, светиње, браћу и сестре, све што је било, што бива и што може бити. Косово, једино, непоновљиво, непролазно, сједињено са свим временима, није затрло траг, оно и дан данас гради нове трагове, по којима сви подједнако газимо, сви ми који заједно стојимо на Косовској Голготи. Косово са Видовданом је читава Српска историја, оно није обично поље, обична земља, оно је више од тога, оно је Свето и Апостолско мјесто, нових Светолазаревских апостола, који и данас са те земље која се причестила њиховом крвљу проповједају живога Бога. Косово “очињи вид”, ријечима митрополита Амфилохија “тобом видим што други не виде”, представља јединственост и привилегију, да и ми који чувамо Косово као зеницу ока свога, смо превазишли ограниченост других и дијелом добили улизнице за Царство небеско. Облачећи “ново рухо” по ријечима Светог владике Николаја Велимировића, тако и 1389 године Српска војска се обуче заједно са својим кнезом Лазаром у најсветије рухо у ону живу истинску свјетлост коју ниједна тама не може да обузме вјековима. Косово је Светиња, свако помињање божура јесте једно велико Амин, јесте потврда неуништивог, потврда душе, потврда словјесности која скончање не прихвата као садржину свога бића. Видовдан, косовски Логос, јесте и Српски празник над празницима, Кнежева глава једно ново распеће, ипостас чије ријечи требамо истински да слиједимо “Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијек”, својим примјером је ове ријечи Свети Косовски Кнез и обистинио. Не одступајући од борбе са Османским царством, Српска војска није одступила од борбе за живот бесмртни, вјера се није поколебела. Кнежева клетва остаде непресушни извор. Као што “Васкрсења не бива без смрти”, тако Косовским распећем “Видовдана не бива без Косова”. О Косову говорити није лако, а са Косовом разговор водити Десанка Максимовић преточи у своје стихове са којима ћу завршити:
“Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.”
