Пише: Илија Петровић

Коме је у време брозовске “обнове и изградње” било до школе, није морао знати да је у недељи седам дана, али седам непријатељских офанзива – е, то је већ предуслов за улаз “у лепшу и светлију будућност”. Нарочито се то тицало Пете непријатељске офанзиве, у југословенској историографији препознатљивијој по немачко-партизанским окршајима на Сутјесци, од половине маја до половине јуна 1943. године.

У непосредну везу са тим ваља довести и вест “Сутјеска – 80 година, највећа герилска битка Другог светског рата”, објављену 13. септембра 2023. године на сајту Радио-телевизије Србије (https://www.rts.rs/rts/galerija-rts/galerija-rts/5271619/sutjeska—80-godina-najveca-gerilska-bitka-drugog-svetskog-rata.html), којом се најављује “изложба, као подсећање на ову велику епопеју… у Галерији РТС од 19. септембра до 6. октобра 2023”.

Да би цео изложбени подухват добио на тежини, истакнуто је да је у његовој припреми учествовао и др Предраг Ј. Марковић, историчар. Изложба као изложба, њена припрема као припрема, а “ову велику епопеју” препоручљиво је сагледати и помало ваншколски, нимало уџбенички.

Најпре, треба се присетити оне наредбе Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), којом је “свим партизанским команданти­ма и политичким комесарима на положајима” објашњено да су србски четници једини непријатељи њихови и њихових јединица којима командују – иако су “сви резултати наших до сада вођених бор­би са чет­ницима, забеле­жени код ове команде као посве равни нули”.

Што се тиче других непријатеља, оних окупаторских, Немаца, пре свих, тачкама трећом и четвртом исте наредбе стављено је “на знање” да се “против окупатора комунистичке јединице не могу бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали”, исто као што би “и са усташама бесмислено било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно на­оружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас”.

Има ли се у виду таква и толика партизанска усмереност, треба сматрати разложним што је, у очекивању наговештаванога савезничког десанта (искрцавања) у Далмацији (годину и по дана касније “обављеног” у Нормандији) партизанска команда ступила у “војно-дипломатске” контакте са командом немачких трупа у Хрватској. Наиме, уочи битке на Не­ретви (вођеној наводно од 20. јануара до – случајно или намерно? – 1. априла 1943), у Загребу су боравили Милован Ђилас, Коча Поповић (под именом Владимир Поповић) и Владимир Велебит и тамо, у име Врховног штаба партизанске војске, склопили са немачком командом нека­ка­в уго­вор о ненападању.

Радило се о следећем: пошто се очекивао савезнички десант на далматинско копно, Нем­ци којима је било важно да, без сопстве­ног учешћа у сукобу, ели­минишу четнике као сигурне савезнике по­тенцијалним десантним јединицама, у споразуму с партизанима пустили су четнике “низ воду” и, без икаквих борбених дејстава пропустили партизане да пређу Неретву, да преко ње пренесу 4.500 својих рањеника и да се на другој обали сукобе се са четницима и потпуно их поразе.

По­сле такве “велике победе” опеване у бајци о партизанском пре­ла­зу преко Неретве, пошто је “претходно срушен” мост којим је тре­бало прећи, партизани су “вртели прсте” че­кајући искрцавање савезника, а Немци их за то време си­сте­ма­т­ски оп­кољавали и сатерали “крај Сутјеске воде ледне”, да би тамо, током операције “Шварц”, потукли добар део онога што су пропустили на Неретви, укључујући и већ поми­њане четири и по хиљаде рањеника (или део од до тада преживеле че­тири и по хиљаде).

Званично, операција “Шварц”, уз учешће 127.000 немачких, италијанских, бугарских и хрватских војника (неки “револуционарни” извори веле да су им се придружили и четници, не зна се који јер, видесмо, њих поубијаше партизани после “битке” на Неретви), започета је 15. маја 1943. године, са циљем да се угуши партизански покрет, на Сутјесци исказан цифром од “22.148 партизанских бораца” затечених у непријатељском обручу. Битка је окончана 15. јуна, тако што је већина партизанског састава успела да се извуче из непријатељског обруча, док их је на разбојишту остало нешто више од трећине (7.454 борца, од чега 597 жена) – и једних и других довољно да се у послератним победничким условима каже да је “битка на Сутјесци највећа герилска битка вођена у Другом светском рату, прекретница Другог светског рата у Југославији”.

А стварно, све је било друкчије – хаотично!

Чланови Врховног штаба “затекли” су се изван “уобручене” зоне недељу дана пре но је операција “Шварц” започета. Прва пролетерска дивизија под командом Коче Поповића покушала је да спас нађе продором у Србију, али је са тога правца била потиснута и враћена на полазне позиције, у обруч. Слично су прошли и Далматинци и Херцеговци којима није успело да се спасу извлачењем на југ, према приморју. Само су Црногорци морали кренути некуд, у непознато јер су претходно протерани из свога завичаја. За њима, запутили су се и преостали преживели партизани, а највећи део њих успео је да се окупи у Трнову, седамдесетак километара (нешто северозападније) далеко од Тјентишта. За пет-шест дана њиховог боравка у томе месту, нестале су све сеоске дрвене ограде – искоришћене су за печење јагњади и оваца на ражњевима -, све од једнога стада од скоро три хиљаде оваца које се налазило на брдашцу изнад Трнова.

Мимо свега тога, многи припадници свих тих групација спасавали су живу главу извлачећи се из обруча ослоњени на сопствену сналажљивост, о чему је овај потписник, тада петогодишњак, упамтио две “информације”.

Прву је стекао лично, тако што је, док је чувао краву, наишао на привремено скровиште једнога првоборца из србскога племена Куча, свога суседа коме је било потребно двадесетак дана да “са Сућеске” стигне у своје родно место. То своје “откриће” сачувао је као тајну, а његовој мајци признао је то тек кад му је рекла да јој је син стигао дома и казао јој за тај случајни сусрет.

Другу, ни по чему тајну, да су неки “ублови по Пиперима затровани е су партизанке које су побјегле са Сућеске у њи бачевале своју срамоту”, сазнао је док је тамо провео неколико дана у својој ујчевини. Радило се о женскињу из тачке 9. оне строго поверљиве наредбе с краја 1941. године “да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што мла­ђе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пре­судних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их ос­тављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве до­бро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета”.

И једно и друго предобро је упамћено јер је, непосредно после рата, онај поменути првоборац имајући у виду овде укратко поменут “први случај”, али и још неке “тајне послиће” (међу њима и описани боравак у ујчевини), више пута потписникове родитеље неуспешно убеђивао да свога сина “упишу у борце”.

Наредно “борачко” искуство овог потписника везано је за неуспелу (промашену) прославу двадесет пете годишњице битке на Сутјесци (4. јула 1968). Наиме, кад је из Висојевице (на Озрену), преко Игмана, Бјелашнице и Трескавице са неколицином планинара дојездио на Тјентиште, све је тамо личило на расуло – очекивало се да “отварач” целе представе буде “друг Тито”, али он се није појавио. После је према Херцег Новом одлетео један хеликоптер, али ништа – Коча Поповић одбио је да дође “у замену”. Коначно, негде је пронађен Ђуро Пуцар и он је обавио то што је било испланирано.

Пошто су се за ту прилику прикупљени борци почели разилазити, као оно мачке с јебива, потписников стари знанац, мало даљи сусед из црногорских Брда а близак у јужној Бачкој, активни пуковник у Армији, пита, љутито:

– “Кажи ти мене ко је Ђуро Пуцар да њему Радован Вукановић предаје рапорт”.

– Он је председник Синдиката Југославије.

– Ама, какав синдикат и говна…

А средином августа исте године, у Словенији, у Савињској долини, у планинарској кући Робанов кот, пошто се уписао у књигу гостију (величине школских дневника, али двоструко дебљу), овај потписник забавио се прегледајући неке утиске и потписе на неколиким претходним странама. Кад, тамо, једна лева страна са свега једним уписом – у самом врху – 4. јула 1968:

“Природа је дивна, јабуковача још лепша. Лепо смо се провели.

ЈБТито

Јованка Броз” и још четири-пет потписа “високих” словеначких домаћина.

Неки месец касније, могло се у новинама прочитати како је на неком свечаном пријему у Белом двору, један новинар питао Тита зашто није дошао на Тјентиште, на ону прославу. У новинском извештају наглашено је да је то питање збунило, помало и преплашило присутне, али је Тито одмах одговорио:

“Био сам љут на неке другове”.

Не рече због чега се и на кога наљутио, али чињеница да је љутња била важнија од “свечаног повода” – казује колику је важност Речени Друг придавао збивањима на Сутјесци и около ње и какво је поштовање заслуживао смисао истога тог повода. Уосталом, тамо су страдали углавном Срби, што се уклапа у тачку 3. поменуте строго поверљиве наредбе партизанске Врховне команде да “у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас”.

Али не са Друговим Врховнокомандантним потписом јер, као што је то добро познато, он се још боље чувао да ништа против Срба не потписује, остављао је да то, уместо њега, учине “његови” јадни Срби.