Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ИСТРАЖИВАЊА И ТО ПОУЧНА: У европским статистикама до 1914. године Хрвати не постоје!

У време аустријске анексије БиХ 1908. француски публициста Рене Пину објавио је чланак „Европа и балканска криза“. На 875. страни Пину објашњава француској публици да је „Српски народ подељен на две велике, скоро једнаке масе од којих свака броји приближно по три и по милиона душа. Једна је у Аустро–Угарској, друга образује две краљевине – Србију и Црну Гору“. (Рене Пиноу, „Л`Еуропе ет ла Црисе Балцаниqуе“, „Ревуе дес деуx Мондес“, Парис, 1 децембре 1908).

Немачки публициста Албрехт Вирт у својој великој информативној књизи „Балканске земље и народи у историји“, објављеној 1914. уочи Великог рата, износи податке о бројности балканских народа. На стр. 27. Вирт пише о Југоисточној Европи на чијем подручју препознаје 11,500.000 Влаха и Молдована, 9,600.000 Срба, 9,000.000 Мађара, 4,000.000 Бугара, око 5.000.000 Грка и више националних мањина. Хрвата нема као посебне етничке групе, већ само као географске подврсте Срба, као што су Босанци, Херцеговци, Морлаци, Далматинци итд. (Др Албрецхт Wиртх, „Дер Балкан, сеине Лäндер унд Вöлкер ин Гесцхицхте“, Стуттгарт – Берлин – Леипзиг, 1914)

У својој књизи „Србија у Европском рату 1914–1915“ швајцарска списатељица Катарина Штурценегер пише о царским поданицима српског језика, тврдећи да „као аустријски поданици на аустријском тлу још и данас живи седам милиона Срба“. (Катхерине Стурзенеггер, „Сербиен им еуропаисцхен Криеге 1914–1915“, Зüрицх, 1916, с. 10)

Према томе, опште гледиште западно–европске публицистике до 1914. на простору Балкана види само – Србе. Очигледно је да су ту обухваћени и Срби других вероисповести који се данас сматрају Хрватима и Бошњацима.

Ватикану из верских, а Бечу и Лондону из геостратешких и геополитичких разлога, значај и бројност Срба никако нису одговарали. Зато су Ватикан и Беч кренули у жестоку прозелитску акцију да од поунијаћених и „пошокчених“ Срба створе и лансирају нову, „умјетну“ хрватску нацију. Сада је новој нацији требало измислити и читаву повјест. А машта чини свашта.

Готска–германска теорија

Најпре је смишљена тзв. Готска теорија о пореклу Хрвата. У часопису „Војна повјест“ Јосип Буљан излаже разне теорије о „подријетлу Хрвата“: „Проготска теорија развила се под утјецајем пољског социолога Лудwика Гумплоwицза (1838–1909). Његова се теза темељила на наводној неспособности Славена да сами формирају државе, које онда настају дјеловањем других народа. Тако се у дијелу хисториографије јавило мишљење да су Хрвати готског подријетла, тј. Германи који су се наметнули затеченим Славенима. Аутори те тезе, попут повјесничара и филолога Керубина Шегвића (1867–1945), позивали су се на сплитског кроничара Тому Архиђакона (1201–1268) и повијесног писца попа Дукљанина (око 1100– друга пол. XИИ ст.), јер обојица у својим дјелима спомињу Готе, при чему их први чак изједначава с Хрватима.“ (Јосип Буљан, „Теорије о подријетлу Хрвата“, „Војна повјест“, бр. 597, 06.02.2020)

Готску теорију заступа и хрватски историчар Фрањо Р. Преведен. У предговору „Историје хрватског народа“ коју је у Њујорку 1955. објавио на енглеском, Преведен пише да су Хрвати по доласку из Карпата у балкански Илирик „апсорбовали и усвојили староседелачко становништво земље“. (…) „Хрват се чак и физички мора сматрати смесом грчких, римских, илирских, аварских, франачких и турских елемената са старим словенским пореклом“. На страни 206. Преведен пише: „У току својих сеоба Хрвати су затекли разноврсна племена и са њима се помешали, преображујући на тај начин њихове расне елементе. Али највећу мешавину крви Хрвати су примили на југу, у Далмацији, у својој новој постојбини, где су пронашли велики број Иберо–Келта, у земљи која је била под римском влашћу до доласка Хрвата“. (Францис Р. Преведен, „А Хисторy оф тхе Цроатиан Пеопле: Фром Тхеир Арривал он тхе Схорес оф тхе Адриатиц то тхе Пресент Даy, wитх Соме Аццоунт оф тхе Готхиц, Роман, Греек, Иллyриан, анд Прехисториц Периодс оф тхе Анциент Иллyрицум анд Паннониа”, Вол. ИИ. Неw Yорк: Пхилосопхицал Либрарy, 1962. xив + 240 пп.)

Персијско–Иранска теорија

Постоји и тзв. Иранска теорија по којој је прапостојбина Хрвата стара Персија. Претпоставља се да су се Хрвати касније преселили у Централну Европу, на подручје данашње јужне Пољске, у регион познат под именом Бела Хрватска. Према овој теорији, ту су се Хрвати помешали са Словенима и оставили им своје име.

Део ових Словена, који је усвојио име Хрвати, доселио се на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним „славенским племенима“ (намерно се избегава именовање Срба!) и некаквим неодређеним „романизованим потомцима балканских старосједелаца“. (Јосип Буљан, Наведени чланак)

Илирско–Славенска теорија

У 19. столећу Фрањо Рачки (Фужине, Горски Котар, 1828 – Загреб, 1894), римокатолички свештеник и вођа тзв. Илирског покрета, академик ЈАЗУ и дописни члан Српске краљевске академије од 1888. године, први у „повјесну знаност“ уводи Илирско–славенску теорију о пореклу Хрвата. Сматрао је да су Хрвати под притиском азијских Авара и Монгола населили данашње просторе с другим „јужним Славенима“.

Узгред буди речено, Рачки је био Србин из Горског Котара. У младости се подписивао као „Илир из Хрватске“, што значи да је био похрваћени Рац – (мађ. Рáц, Рацз, Рáтз – тј. „Рашанин“, Србин). Колико је био цењен међу Србима речито говори похвала из 1894: „У великом раздору српско-хрватскоме Рачки је био непомична стијена о коју су се разбијали вали слијепе страсти и бацане мреже туђинског лукавства, он је био чиста копча, што је Загреб спајала са Цетињем и Београдом; он је био Хрват којега су сви Срби високо и искрено поштовали. (Лазар Томановић, „Глас Црногорца“, 1894)

Славенску теорију Фрање Рачког је подржао и чувени хрватски филолог Ватрослав Јагић (1838–1923), који је сматрао да је управо „језична сличност с осталим славенским народима“ један од главних доказа да је „подријетло Хрвата славенско“. (Јосип Буљан, Наведени чланак)

Најбољи и најискренији опис хрватске националности и етничке чистоте дао је Иван Кукуљевић Сакцински (1816–89), знаменити хрватски историчар, политичар, председник Матице хрватске, подписник Бечког књижевног договора (28. ожујка/ марта 1850), дописни члан Друштва српске словесности (од 1858) и Српског ученог друштва (од 1864)…

На седници Хрватско–угарског сабора у Пожуну (данас Братислава, Словачка) другог свибња (маја) 1843. године, Иван Кукуљевић Сакцински је свој говор завршио следећим речима: „Ми (Хрвати) смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – нисмо укупно ништа. (…) Ја овим ријечима немам што додати, и њима завршавам своја излагања“. (др Лазо М. Костић, „Спорне територије Срба и Хрвата“, Досије–Београд, 1990, стр. 267)

Извор: Драган Р. Млађеновић / Наука и култура

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА У ПОДГОРИЦИ: Служби присуствовали премијер и предсједник Црне Горе, упућене поруке о миру и слози!

МАНАСТИР МОРАЧА У СЛАВУ ВАСКРСА, АНДРИЈА МАНДИЋ: Чувајмо светиње и градимо слогу!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

павле

АРХИВА: Повратак војводе Павла Ђуришића!

мур24

МУРИНО, 25 ГОДИНА ПОСЛИЈЕ: Прошло је доста времена, неправда према жртвама мора бити исправљена!

dubrovnik (1)

БРУКА, МОНТЕНЕГРИНИ ЗБОГ ДУБРОВНИКА: Хрватима подилазе, стиде се и осуђују, чак и мртве, своје грађане!

kralj-nikola-i-kraljica-milena

СУЗЕ ЦРНОГОРСКЕ КРАЉИЦЕ: Ако Бог да, осветићемо Косово!

медо8

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: УДБА и даље влада, за Мила више путића!