Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ХАЈДУЦИ И ЈАТАЦИ, ГОЛУБ БАБИЋ: Херој Херцеговачког устанка!

Пише: Жарко Марковић

Када је средином јула 1875. године у околини Невесиња избио велики народни устанак против турске власти познат под именом „Невесињска пушка“ или „Херцеговачки устанак“, за само неколико дана „запалио“ је све крајеве Херцеговине и дијелове Црне Горе. Обесправљени народ више није могао да трпи турски зулум и под вођством виђенијих Херцеговаца Јована Гутића, Петра Радовића, Симуна Зечевића, Илије Стевановића и других дигао се на оружје.

Херцеговачки устаници прије него што је прва пушка опалила одржавали су везу са Црногорцима, али комуникација са јунацима сличног расположења у Босни била је отежана, те стога прва пушка у тим дијеловима опали тек крајем августа, и то на ширем подручју планина Просара и Козара. За кратко вријеме устаници се организоваше и у том крају са Пером Бабићем, Петром Петровићем Пецијом и Остојом Корманошем на челу, али „права прича“ почиње када се устанак шири на простор Крајине, гдје је команду преузео дотада увелико познат и прекаљен јунак и харамбаша – Голуб Бабић.

У наредне три године трајања устанка, који је службено завршен конгресом у Берлину 1878. године, Голуб Бабић се наметнуо као један од његових најистакнутијих вођа.

Рођен је у селу Трубар код Дрвара почетком септембра 1824. године и чим је стасао придружио се хајдучким четама у крајишким крајевима са којима је повремено нападао Турке. Током 1848. године великих револуција у Европи, борио се и у Војводини, након чега се враћа у родни крај, гдје судјелује у чувеној Дољанској буни коју је предводио поменути Петар Петровић Пеција. Та буна бива угушена за само шест мјесеци, а у борбама живот губи Бабићев брат Божо.

У страху од одмазде склања се у Славонију, наприје у Пакрац, а затим у Ђаково гдје живи под заштитом бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Током боравка у том граду суочава се са двоструким проблемом. Први се огледао у страху да га аустријске власти не изруче Турцима, а други у бискуповим покушајима да га преведе на католичанство. Из тог периода остале су записане његове ријечи: „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови.”

Притисак је ипак био превелик па се 1865. године склања у Србију, у околину Обреновца, гдје наредних десетак година живи са породицом. Почетком августа 1875. године враћа се у Босну, у доба када се около Невесиња увелико пуцало.

У мјесту Црни Потоци код Дрвара изабран је за вођу устанка. Црни Потоци постају најжешће упориште устаника које Турци нису могли да освоје, а Голуб Бабић, прекаљен и искусан у борбама и дипломатским напорима из претходних деценија, ствара својеврсно политичко и војно крило устанка. Формира „главно управитељство“ устанка, а истовремено јача дисциплину у војним редовима, што је подразумијевало и озбиљније кажњавање „слободних стријелаца“.

Током 1876. реда само успјехе на војничком пољу. Ослобађа Дрвар, шири устанак све до Петровца и Кључа, а покрету се стално придружују нови људи за које није било довољно оружја. Ослобођена је територија од Дрвара све до Лике, од Динаре до Ливна и Гламоча. Међутим, услиједила је велика турска контраофанзива која је током 1877. довела и до слома устанка. Истовремено са војничким догађале су се и политичке контроверзе. Голуб Бабић и остале четовође су потписале и проглас о уједињењу са Србијом који никада није спроведен у дјело. Када су Турци вратили власт у заузетим градовима, побјегао је на подручје Лике, одакле је са другим устаницима често упадао на босанска подручја. У том „егзилу“ формирали су и владу у којој је био један од министара. Све вријеме су покушавали да добију помоћ од Београда, али без успјеха. Тражили су помоћ и од Русије за свој локални рат, немајући у виду припрему великог преслагивања на свјетском нивоу које се догодило на Берлинском конгресу. Иако је био именован за делегата, није отишао у Берлин, јер је тако одлучио Београд.

Захтјеви устаника у Берлину су остали „испод стола“. Одлучено је да Босна припадне Аустроугарској, што Бабић, иако нерадо, прихвата. Нова власт му чак даје и службу у Бихаћу, што убрзо напушта и сели се у Сарајево, гдје је и преминуо. Сахрана је била достојанствена, а данас непознати аутор некролога написао је: „Од ране младости борио се за своју потиштену браћу, нема покрета у којем није судјеловао.“ Савременици су говорили да је посљедњих година и сам био скрхан и потиштен јер његова борба није донијела слободу, већ само промјену туђина на власти.

Коначно ослобођење није дочекао. Умро је у децембру 1910, у 87. години.

извор: п-портал

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

РОК ВЕРЗИЈА: Ђуришићу, млад мајоре!

РАСКРИНКАВАЊА, ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Од лопова до маршала!

И ЗВАНИЧНО: Јакову Милатовићу упућен захтјев за осуду злочина комуниста над црногорским четницима у мају 1945. године у Словенији!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

мили5

“БРАЋА”: Српски министар кренуо у Јасеновац да се поклони српским жртвама, па депортован из Хрватске!

Draga-Mastilovic

ДРАГА МАСТИЛОВИЋ: Хитлерове сјенке над Балканом!

рајнке3

ШУШКА СЕ, ШУШКА, РАЈНКЕ ТРАЖИ ОД МИЛОЈКА: Јача борба против “српске пријетње” и Русије, Додик пресрдачно дочекан, Срби могу у владу, али да подрже санкције Москви!

мито

КРУПНЕ ПРИМЈЕДБЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ: Нема политичке воље да се сузбије мито и злоупотреба државних функција!

JEVTO-ERAKOVIC-1000x555

ЈЕВТО ПУЦА ИЗ СВИХ ХАУБИЦА И ЗОВЕ БРИСЕЛ: Андрија и Милан на вјежби са бојевом муницијом, НАТО да интервенише!