Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Др Жарко Лековић о српском осветнику Благоју Јововићу: Хици Дражиног војника стигли српског крвника (2)!

У првом поглављу Марија нас упознаје са угледном бјелопавлићком породицом Јововић, са Благојевим биографским подацима, његовим активностима у априлском рату 1941. који је провео у Струмици у 49. пуку, а затим након пада Струмице пјешке се вратио кући, преко Косова, посматрајући етничко чишћење Срба. Учесник је 13-то јулског устанка који су организовали комунисти и националисти. Био је командир Косићког одреда. Учесник је Пљеваљске битке 1. децембра 1941. Након ове битке  и великог пораза започео је грађански братоубилачки рат. Благоје је био припадник војних формација којима је командовао генерал Дража Михаиловић, а под непосредном командом Павла Ђуришића. У фебруару 1942. године придружио се Бају Станишићу близу Острога. Године 1943. Благоје Јововић је именован за наредника чете Јакова Јововића, којег је упознао неколико мјесеци прије тога. Учесник је битке на Неретви. Његов поглед на ову битку се разликује од званичне комунистичке верзије. Благоје је имао много ситуација у којима се суочавао са смрћу, а и свједочио је смрти својих најближих. У овом поглављу је описан његов боравак у Италији. Јаков Јововић је био тај који му је рекао да би било добро да емигрирају у Аргентину. Благоје је кренуо у Аргентину из италијанске луке у Ђенови. У луку у Буенос Ајресу стигао је укрцан на брод Санта Фе 27. септембра 1947. године. Благоје је од почетка знао како да заради за живот при чему му је од помоћи био и његов забаван и пријатан карактер. Једно од првих одредишта које је изабрао била је Мар дел Плата зато што се тамо туризам брзо развијао. Овдје је и сазнао да се Павелић налази у Аргентини и то под заштитом генерала Перона.

У другом поглављу Марија Јововић анализира међународну и домаћу политичку сцену која је постојала у Латинској Америци да би се разумјело како се десио такав прилив криминалаца из усташких и нацистичких редова. Њихов бијег  је планиран у последњој фази Другог свјетског рата. Велики дио полазака и долазака дешавао се захваљујући подршци Ватикана и акцијама Међународног црвеног крста. Анализира улогу Шарлса Л. Есцата, свештеника Крунослава Драгановића из манастира Светог Јеронима и Хорста Карлоса Фулднера који су били главни организатори довођења нациста у Аргентину. Такође говори и о активностима Перона који је у јануару 1936. започео блиски однос и везу са нацистима.   Упознаје нас и са нацистичком церемонијом на стадиону Луна парк у Буенос Ајресу 10. априла 1938. што је један од највећих нацистичких аката ван Њемачке, који је проузроковао контрадемонстрације испред стадиона са епилогом два мртва и стотине рањених жртава. Марија нас детаљно информише о антиаргентинским активностима (профашистичке новине, нацистичке активности), о улози миграционе канцеларије у улазу криминалаца, о Титовом захтјеву за изручење осам хрватских ратних злочинаца, укључујући Јакова Јововића, који није имао никакве везе са усташама, али био је Титов противник. Иначе, за све вријеме своје владавине, преко своје државне и пропагандне машинерије, Тито се свим силама трудио да стави знак једнакости између четника и усташа, и на тај начин дезавуише улогу четника у Другом свјетском рату.

Треће поглавље је посвећено нацистима и усташама у Латинској Америци. У њему се говори о животу ратних злочинаца послије масовних убистава: Ариберта Хајма, Леона Дегрелеа, Уга Битебиера, Јозефа Менгелеа, Ота Адолфа Ајхмана (који је након отмице у Аргентини од стране Мосада у Израелу осуђен на смрт), Валтера Рауфа, Франца Штангла, Герарда Бонеа, Клауса Барбија, Екарта Крејмера, Ервина Флајса, Фридолина Гута, Едварда Рошмана („месара из Риге“) до Ериха Прибкеа који је био један од последњих нациста који су откривени у Аргентини и један од многих  које је примила Католичка црква, пруживши му нови идентитет путем пасоша Црвеног крста. Други дио овог поглавља носи наслов „Усташе у Аргентини, њихов други дом“.Овдје се прати судбина највећих усташких ратних злочинаца: Мирка Етеровића који је, све док није пронађен 1999. године био професор језика на престижном Националном универзитету Кордобе, Винка Николића, Марка Чолака, Марка Павловића, Динка и Наде Шакић, Вјекослава Макса Лубурића. Многе усташе које су служиле генералу Перону изгубиле су заштиту када је свргнут 1955. пучем који је водио Едуардо Лонарди. Међутим и нова влада је одбила да одобри изручење усташа које је затражило Југословенско посланство. Треће поглавље се завршава текстом „Обавештајне службе су знале где се налазе ратни злочинци“.

Др Жарко Лековић

Четврто поглавље је насловљено: „Политички контекст у вријеме доласка Благоја Јововића у Аргентину“. Благоје је своје мишљење и политички став обзнанио док је живио у Аргентини: отворено противљење комунизму, лику Тита и његовој политици. Као противник, знао је своју судбину ако се врати. Показивао је снажне демократске и либералне идеале. Приватно власништво, микро предузетништво и економски либерализам били су идеали којих се  Благоје придржавао у различитим пословима током више од педесет година колико је живио у Аргентини. Његово интересовање за приватни посао било је у пољу трговине, хотелијерства, гастрономије и металуршке индустрије. Средином 1950-их година имао је мали хотел у приморском љетовалишту Мар дел Плати. Почетком 60-их година отворио је бар „Алекс“ у Буенос Ајресу. Ипак, највише је радио у металуршкој индустрији од продаје старог жељезног отпада до, након пресељења у Росарио – седамдесетих година, продаје индустријских машина, дозерских грабуља и индустријских вентила. Заузео је и политички став. Држао се идеала МИД странке (Покрета за интеграцију и развој) коју је 5. марта 1964. године основао бивши предсједник Артуро Фрондизи. Благоје је увијек истицао државничке особине тог предсједника: принципијелност, исправност, штедљивост и поштење због којих га аргентински народ и данас цијени. Био је предсједник Републике од 1958. до 1962. године. У другом дијелу овог поглавља нам говори о политичком прогону противника режима (интелектуалаца, научника, умјетника) током перонистичких влада, о политизацији образовања, о индоктринацији, прогону опозиционих новина, контроли медија, пропаганди. Прави паралелу између Тита и Перона. Упознаје нас са активностима Фрондизија након пуча 16. септембра 1955. које су и мотивисале Благоја да га политички подржи. Био је то, између осталог економски развој заснован на демократским облицима народне контроле.

Пето поглавље говори о улози Аргентине и њеног предсједника Карлоса Менема у распадању Југославије деведесетих година прошлог вијека. Захваљујући добрим односима са Ивом Ројницом, Менем је послао 900 војника-плаћеника у Босну и Херцеговину током рата у бившој Југославији. Аутор разобличава и пренос тона оружја из Буенос Ајреса у Хрватску. Менем је био поносан што се дружио са истим пријатељима као и Перон, наиме, старијим ратним злочинцима. Такође разоткрива и путеве новца украденог од Јевреја између Њемачке, Швајцарске и Аргентине.

Шесто поглавље носи наслов Човјек вјере и упознаје нас са Благојем човјеком дубоке хришћанске вјере, који је био суоснивач Српске православне цркве Светог Саве у граду Буенос Ајресу и њен велики добротвор. Године 1954. био је постављен за главног повјереника Српске православне цркве за Мар дел Плату, Мирамар и околину. У Српској православној цркви се оженио католкињом, а своју дјецу је васпитавао по прописима православне хришћанске религије, због чега је своје троје старије дјеце крстио у цркви Светог Саве у Буенос Ајресу. Његову најмлађу ћерку, Габријелу Карину, рођену годинама касније, накнадно је крстио митрополит Амфилохије у цркви Рођења Пресвете Мајке Богородице у Буенос Ајресу. Благојеве ставове о дјеловању Католичке цркве у рату представници ове вјероисповјести су тешко прихватали.

Седмо поглавље – Благоје Јововић интелектуалац почиње са потпоглављем насловљеним Јединствени отац, потом се говори о Благоју великом љубитељу поезије, историјских књига, српске књижевности, филозофије и међународне политике. Упознајемо се и са Благојем писцем, увјереним да само кроз образовање друштво може да еволуира, а да насиље и презир само доводе до пропасти и губитка људских вриједности.

Последње поглавље „Љубав, Љубав“ почиње сусретом Благоја Јововића и његове будуће животне сапутнице Глади Мико на вратима хотела 17. октобра 1964. у граду Сан Салвадор де Хухуј на сјеверу Аргентине. У њему се описује његова супруга, њена породица и њихов заједнички живот. И на самом крају се мора истаћи да нас ова књига упознаје са Благојем онаквим какав је он заиста био. Са човјеком због чијих је хитаца правда сустигла нечовјека одговорног за монструозни геноцид над Србима.

Књига која врви од драгоцјених чињеница свакако би требала бити уврштена у обавезну литературу на катедрама за савремену историју.

(крај)

(Ријеч др Жарка Лековића на трибини у храму Христовог васкрсења 10. фебруара 2023. године на представљању књиге Марије Јововић)

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

РТВ СРПСКЕ О СТАВУ ВЛАДЕ ЦГ О РЕЗОЛУЦИЈИ О СРЕБРЕНИЦИ: Гласаће како ТАТА (НАТО) каже!

ЊУЈОРК: У УН чула се истина о страдању Срба у БИХ, присуствовали представници 40 земаља!

РАДОВАН КАЛАБИЋ: „Музеј страве и ужаса” као опомена!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

јеленаперовиц

ЈЕЛЕНА ПЕРОВИЋ, ЖЕНСКИ МИЛО: СДТ ми се свети!

novosti12

ХРВАТСКА ДЕМОКРАТИЈА: Хтјели би да гасе српске “Новости”!

мурина0

ПРИЈЕ 25 ГОДИНА: НАТО у Мурину убио троје дјеце, данас обиљежавање злочина!

momo-joksimovic1 (1)

МОМО ЈОКСИМОВИЋ, ПАРТИЈА ПЕНЗИОНЕРА: Обновили смо кривичну пријаву притив Вујице Лазовића, надамо се да је Нововић неће одбацити!

анзак66

ДАН АНЗАКА У АУСТРАЛИЈИ, У ПАРАДИ ПОТОМЦИ ЧЕТНИКА: ИСТИНА О ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ МОРА ИЗАЋИ НА ВИДЈЕЛО!