ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ

БЈЕЛОПАВЛИЋКИ УЧИТЕЉИ БАШТИНИЦИ ТРАДИЦИЈЕ И УЧИТЕЉСКОГ ПОЗИВА
Да су бјелопавлићки учитељи били дубоко утемељени у вјери, српском национу и традицији доказ је процес образовања који се вјековима обављао прво у манастирима, црквама и сл., па све до формирања свјетовних школа. Навешћемо историјски пресјек наставних садржаја по којима су ученици у Бјелопавлићима вјековима, од појаве манастирске школе с краја 17. вијека, па преко свјетовних школа, учили српски језик, српску историју, традицију, српске епске и родољубива пјесме, историју српске цркве и уопште хришћанства, као и друге садржаје у којима је баштињена њихова српска утемељеност, а бјелопавлићки учитељи из 1916. године само су наставили ту свијетлу традицију.   

Прве школе и развитак писмености код српског народа био је у манастирима и црквама и то оне дјеце која су послуживала и припомагала у разноразним пословима у њима, као нпр. у њиховом газдинству, а свештеници су их учили читати и писати. Та дјеца су се најчешће учила и припремала за свештенички позив, па су тако црквене књиге у том образовном процесу биле и најзаступљеније. Међутим, било је и случајева да неки од њих добију и свештенички чин, а да ваљано нијесу ни научили читати и писати, већ су прислужујући уз свештенике напамет научили оно што им је било неопходно за обављање вјерског чина. И свештеници су дијелили судбину свог народа, па су и они често са крстом или барјаком у лијевој, а јатаганом или пушком у десној руци јуришали на турске непријатеље, уз борбени поклич “За крст часни и слободу златну”. Како су многи од њих гинули, тако су у службу примани они недовољно поучени, који су се након тога додатно едуковали. Интересантан је примјер попа Мића из Његошевог “Горског вијенца”, који показује да они који се нијесу успјели научити писмености, тај недостатак надокнађивали су тако што су научили напамет све што им је било потребно за обављање свештеничких дужности. На подругљиво питање Вука Мићуновића након слоговно неповезаног читања од стране игумана Стефана -“…Дивно ли нас данас разговори!;/Аманети, гдје научи тако?/Јесу ли те у Млетке шиљали?/Када своје тако осијецаш,/А да шта би с’ туђијем чинио!” На што је поп Мићо одговорио- “Ти се Вуче, ко да са мном ругаш?/Какав наук, такво и читање!/Да сам има’ бољег учитеља,/ То бих и ја данас боље чита”. Потом га је Мићуновић загонетно упитао: “А како им читаш литурђију;/Кад овако у писму натежеш?” Поп Мићо је то образложио да је неопходни текст за обављање вјерског обреда научио напамет, па му није ни потребно читање: “Аманат, ми ја је и не читам,/Нити ми је књига за потребу;/На памет сам добро утврдио/ Литурђију, крстит’ и вјенчати,/Ка и друге по мање потребе;/Па кад ми је које за потребу,/Испојем га ка пјесму из уста”.

Како је у тим суровим ратним условима агарјански “Дамоклов” мач стално висио над главом народа, није ни било објективних услова за неко редовно, дубље образовање. Међутим, многи свештеници то су надомјештавали сопственим усавршавањем, па су од њих настали велики духовници и изузетно образовани свештеници о чему пише и Виала де Сомиер, француски пуковник, који је био на дужностима команданта Херцег Новог, гувернера области Котора и шефа француске друге дивизије у Дубровнику. Он је посјетио Црну Гору 1810. године при чему је боравио и у манастиру Острогу и своја сазнања и импресије објавио је десет година касније у Паризу у двотомном дјелу Воyаге хистериqуе ет политиqуе ау Монтенегро (Историјски и политички пут у Црну Гору). Он је био одушевљен својим боравком у манастиру Острогу, па је један дио рада томе посветио. Поред гостопримства које му је било исказано и духовном и културном нивоу свештеника, посебно је био пријатно изненађен високим знањем архимандрита и других свештеника са којима се сусретао, од којих су неки говорили више страних језика. У разговорима су се дотицали поред вјерских и философских тема, научних, и др. и истиче да је у појединим моментима просто остајао без одговора у разговору на поједине теме, па се правдао да је он само војник, а да је то тематика за научнике. Ово своје боравиште у манастиру Острогу Сомиер описује као драгоцјено искуство, које му је било од великог значаја. Том приликом од архимандрита Јосифа Павићевића као поклон је добио Релацију о манастиру Острогу, која је како наводи писана ћирилицом и представља истинску историју, што му је пуно користило за писање поменутог дјела, у којему је објавио о томе и поједине фрагменте.
    Виала де Сомиер је у поменутој књизи навео многе изрека које је забиљежио од мудрих људи, од којих ћемо навести једну од њих у којој је упозорен да његова земља може платити високу цијену својих инвазионистичких и експанзионистичких тенденција, иако је била у зениту војне моћи, што се у историји много пута дешавало: “Ви се Французи никада нећете зауставити. У својим рукама држите судбину Европе, а прича се да ће вас даљи циљеви ускоро одвести у крајност”. Потом слиједи упозорење за такво понашање Француске: “Пазите се! Ко обујми сувише, слабо стеже”. Сомиер је високо оцијенио љепоту и богатство српског језика, наводећи: “Српски језик је богат, енергичан и хармоничан. Он је исти у устима оба пола и употребљава се једнако срећно кад се опјевавају милости љубави и подвизи, односно крвави трофеји бога Марса; он сједињује број са мјером, он је соноран, племенит, говорнички, жесток; то је једном речју језик хероја једнако као и оратора”.

Наставиће се