Аутор: Мирољуб Јевтић
Питања у вези са црквеним законом у Црној Гори своде се на покушај да се докаже да Црногорци нису Срби. Нико становницима Црне Горе не негира право да се декларишу као Црногорци. Само постојање државе их ставља у исти ред са осталим политичким нацијама: америчком руском, немачком…. Како нас учи енциклопедија Ларус нација је „правно лице формирано од заједнице појединаца који своје односе уређују уставом и које поседује суверенитет”. По овој дефиницији подједнако су Црногорци и Мило Ђукановић и Таксин Шинаватра Тајланђанин, који има црногорско држављанство.
Али политички Црногорци теже да буду и етничка нација, да се етнички јасно разликују од Срба, као што се разликују од Албанаца. Али то је мало теже. Иста енциклопедија каже да је етничка нација „људска заједница најчешће смештена на истој територији и која је због јединства заснованог на историји, језику и религији инспирисана жељом да живи заједно”. Како видимо по овој дефиницији ни Хрвати нису етничка нација одвојена од Срба а камоли Црногорци.
Међутим, постоји нешто што црногорски случај одваја од хрватског. Најпоузданији извор за историју Јужних Словена, спис византијског цара Константина Порфирогенита, у делу о Словенима насељеним у његовом царству спомиње само имена Срба и Хрвата. Та два имена су донета из прапостојбине. Уосталом имамо случај Лужичких Срба који нису дошли на Балкан али носе српско име. Дакле. Срби су своје име донели са собом. Данашња Србија, у коју су се населили, пре њих звала се Горња Мезија. Када су је Срби населили име Мезија је изгубило сваки смисао и земља се почела називати по њима Србија, Сингидунум је постао Београда итд. Исто се дешава са свим етничким нацијама. Те нације земљама у којима живе дају име. Француска је била Галија итд.
С Црном Гором је друкчије. Она се звала Превалитанија или Превалис. Словене који су дошли на просторе данашње Црне Горе Порфирогенит јасно дели на Србе и Хрвате. Њихова граница је на реци Цетини. Али немојмо брзати па их проглашавати етничким нацијама у данашњем смислу. То су била племенска имена. Што се језика тиче , језик им се мало разликовао од језика Словена из прапостојбине. Чак је тешко говорити о разлици између Срба и племена од којих су настали Пољаци, а камоли да се разликовао језик Срба и Хрвата. Непосредно по досељењу на Балкан јасних етничких разлика између свих Словена, понављамо свих, није било!
Црна Гора се први пут појављује као географски појам 1296. године у Повељи краља Милутина. Она је географски регион настао је у одређеном тренутку у простору званом Зета, опет као покрајина краљевине Срба. Региона са именом Црна Гора је више. Нпр. Скопска Црна Гора. Или, рецимо, ужичка Црна Гора, како се све доскоро називао крај од Златибора према Руднику, али се са временом изгубио.
Дакле, тај регион Црна Гора, настао испод Ловћена, у етничком смислу од почетка је био српски. У лингвистичком смислу био је удаљенија од рецимо језика ондашњих Чачана који се тада називао Градац, него што је данас језик у Пљевљима и у Пријепољу.
Тек од друге владавине Црнојевића између, 1481. до 1496. овај регион се почиње називати Црном Гором и у политичком смислу, поред доминантног назива Горња Зета. Све српске земље, укључујући и Црну Гору, Турци су освојили с падом Горње Зете 1496. године. Тако да је говорити о континуитету Црне Горе од Дукље до данас неистина. Политичка заједница Црна Гора није ни заживела у правом смислу те речи у то време.
Освајање се остварило преко наметања шеријата на читавом простору подловћенске територије. То се види кроз процес исламизације. Исламизација је захватила најудаљеније области подловћенске Црне Горе. Рецимо, племе Ћеклићи које планина одваја од мора, у дубокој цетињској позадини, било је у огромном проценту исламизовано. Ислам је правна религија и испољава се кроз државно-правни поредак. Муслимани су у обавези да своје међусобне односе регулишу путем шеријатског права, а жалбе по пресудама основних судија (кадија) решавају се све до султана. Његош чак обавештава да је и на самом Цетињу била џамија, као знак исламско-османског суверенитета. Сви ти муслимани били су војни обвезници гарнизона нпр. у Подгорици. И били су дужни да на халифов позив крену и на своје мајке и очеве ако су они непокорни султану. Тако су и чинили.
Управо због тога долази до истраге потурица. Тек тада стварају се услови за аутономни развој подловћенске територије. И она се – ако се жели исказати њен етнички састав – једино исправно може називати Подловћенска Србија или Српска Црна Гора. И такав етнички састав је остао до данас.
Током времена власт подловћенске Србије шири се на суседне Србе. Али се назив Црна Гора не шири аутоматски на њих, него се у једном тренутку назива Црна Гора и Брда. То се најбоље види из закона Кнеза Данила који се титулише као господар Црне Горе и Брда.
Та ситуација траје. Неспорна црногорска политичка нација не поклапа се са етничком. Црногорци су етнички Срби и не могу постати етничка нација све док не створе језик за који ће Србијанцима бити потребан преводилац. А ко може да замисли да ће се то икад десити?
Извор: Политика (Аутор је професор Универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије)
