‘-Без обзира на то што сам у поодмаклим годинама, имам снаге, жеље и воље да се спустим у јаму безданицу “Котор” код Видрована и избавим мученичке кости наших часних предака које деценијама чаме у тмини, чекајући своје ослобођење. Реч је о посмртним остацима угледних мештана, племенских првака, свештеника, официра краљевске војске, учитеља из Горњег Поља, Никшића, Голије, Пиве, али и оних из бивше бањско-вучедолске општине, која је данас део никшићког краја.

Ово, за “Новости”, казује Стеван Стево Вујичић, из вилушких Долова, вечити спасилац, члан Горске службе спасавања из Никшића, који је на својим рукама носио живе и погинуле у природним катастрофама, али и онима где је људски фактор означен као кривац.

Иако гази девету деценију, спреман је, како каже, да се спусти у јаму “Котор” и извади остатке угледних домаћина, племенских првака, свештеника, официра краљевске војске, учитеља из Горњег Поља, Никшића, Пиве и бивше бањско-вучедолске општине.

– Живим за тај дан и надам се да ћу га дочекати – додаје Стево. – Ти људи су убијени само зато што су били политички противници нове власти, заклети краљу и отаџбини. Довољно да им се наметне хипотека домаћих издајника и сарадника окупатора. Наравно да нису били издајници, иако им данашњи режим у Црној Гори лепи ту хипотеку.

Подсећа Вујичић на то да потомци оних који су те часне људе гурнули у јаме и данас пресуђују њима мртвима, али и нама живима.

– У Бога се надам да ће и ови мученици једног дана бити достојно сахрањени, јер гроб је светиња. То је био, док се нису појавили нови неокомунисти који следе идеологију својих претходника који су до лаката окрвавили руке – готово у једном даху прича Вујичић.

Мада је од овог догађаја прошло доста времена, још има живих сведока који памте те тешке дане.

– Људи су убијани углавном дрвеним маљевима, док се јаук мученика проламао целим крајем. Ретки су били они којима би метак пресудио и прекратио муке. Тешко је набројати све који су завршили у јами, наставља причу Вујичић.

А помињу се свештеник Васо Поповић и Ристо Бјелица, капетан бањско-вучедолске општине. У хајци “црвених” житељи Горњег Поља су убијану или у кућама за породичним столом, док су вечерали, или код сеоске цркве. Жртве су биле присиљене да саме копају раке, да би потом биле ликвидиране. Убијани су и младо и старо. Породица Радуловић из Заврха је дала огромну жртву. У кући су убијени глава фамилије – Крсто, барјактар црногорске војске, и његов син Станко, официр краљевске војске, док је унука Милосава уморена код Храма Светих Јоакима и Ане на Видровану. Тадија Тадић, студент права, такође је био заробљен, а од њега је тражено да убије стрица Спасоја, што је одбио. Убијен је код цркве. Ту је настрадао и Јагош Бојанић из Дуге, и многи други. Ту су завршила и двојица Вишњића, Миња и Момчило, отац и син, два горостаса. Њих су партизани јурили по Гољи. Успели су да умакну до куле Вишњића, где су у подруму покушали да се прикрију, али нису успели. Заробљене су их довели до стратишта. Старина Миња пркосио им је толико да су га се и жива плашили, да би му пред очима убили сина Момчила, а нешто касније и њега.

На још скривеним страницама црногорске историје пише да су партизански преки судови слали људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. Историчари наводе да је у Никшићу председник преког суда био Сава Ковачевић, који је у једном процесу, где је било 19 оптужених – осморо осуђено на смрт, а међу њима је било петоро његових најближих рођака.

Ни после више деценија од злочина на Видровану, надлежни још нису спремни да обаве ексхумацију посмртних остатака сурово убијених људи који су завршили у дубинама јаме “Котор”.

– Памтим приче мештана да су се данима из јаме чули вапаји страдалника који су полуживи у њу бацани – каже Стево Вујичић.

Извор и слике: Новости