Необична тишина влада после осме Ђоковићеве титуле у Мелбурну. Као да се атмосфера исцрпљујућег финала пренела на посматраче, који су заједно са двојицома тенисера током пуна четири сата пролазили тешко схватљиве успоне и падове. Ни на самом терену није било бурних емоција победника, а нису им допринеле ни реакције публике, махом наклоњене пораженом Доминику Тиму. Све је подсећало на последње финале Вимблдона, у ком је публика више жалила због пораза Роџера Федерера него славила тријумф Новака Ђоковића.
Као и у Лондону, победник је био пун хвале за пораженог, рекавши да је противник био бољи, али му је недостајало само пар поена. А, питања новинара су најчешће била усмерена на догађаје ван терена: сукобе са судијом и публиком, те разлоге пада енергије и медицинског прекида. Без великих наслова су остали најутицајнији медији, јер нису добили новог јунака, док је стари најчешће описан као „досадно добар”. Или: „У тенису ништа ново”.
Осмом титулом у Мелбурну, Ђоковић је поправио сопствени апсолутни рекорд, изједначио Федереров рекорд на Вимблдону и примакао му се на три пехара у укупном броју гренд слем титула. Да је Тим донео генерацији деведесетих прву гренд слем титулу брујало би то као историјски успех, а Ђоковићева седамнаеста се сада доживљава само као успутни корак ка бројци 21, коју многи навијачи желе само за Роџера Федерера.
Чињеница је да је велика тројка одавно прешла све границе нормалне спортске владавине, као и да су се глобалне бројке њихових навијача још пре десет година формирале у редоследу тренутног броја највећих титула: Федерер 20, Надал 19, Ђоковић 17. Само што су разлике у броју навијача далеко убедљивије, док спортски резултати њихових идола прете да потпуно измене овај редослед.
Зато се иза медијске тишине после победе „трећег човека” у Мелбурну крију врло различита осећања. Док Запад тугује што не побеђује онај за кога су резервисани љубав и рекламни спотови између сетова, добар део Истока – не само Србија и окружење – осећа дивљење према готово надљудском остварењу Новака Ђоковића у тренуцима када сви осим њега верују да му нема спаса.
Наравно, код нас су та осећања доведена до крајности, од паганског обожавања до спремности да се идол баци у блато чим престане да показује знаке божанства. А, то је Ђоковићева специјалност, да нас тренира и учи чудима. Да позајмимо речи једног блогера: „Ја сам већ у првом сету знао да ће Ноле да победи. Већ у трећем сам знао сто посто да ће да изгуби. Опет сам у петом знао да ће да победи. Прави сам Србин од главе до пете и размишљам како ветар дува.”
Нема сумње да је Новак Ђоковић један од најуспешнијих тенисера свих времена и да поносним представљањем свог народа и менталитета плаћа мањак светске популарности. Људи могу да га воле или не, да му замерају на понашању или му се диве, али тенис није уметничко клизање, са субјективним оценама. Оне је упознао другу страну стихова из Арсенових „Малих народа”: „Побеђени певају јуначке песме, а победници? Кроз то време дискретно ћуте …”
Када се оставе по страни резултати, рекорди, личне, националне и политичке склоности, остаће јединствени допринос српског тенисера целом свету: живи пример да човек ни у најтежој ситуацији не мора да буде поражен. Ако је прошле године у ово време, на савршен дан, прегазио Рафаела Надала (6:3, 6:2, 6:3), овогодишња победа над Тимом је још вреднија, јер је ишчупана са ивице понора (6:4, 4:6, 2:6, 6:3, 6:4), када су га сви други отписали, а ни сам није знао да објасни шта му се дешава. То је лекција невероватне моћи духа, вере у себе и оптимизма, за коју читав свет треба да му буде захвалан.
Посебно наш народ, коме одавно диже морал. Немерљиву радост је донео исељеницима који су певали „Играле се делије насред Аустралије”, најпре у Сиднеју, после победе репрезентације Србије у АТП купу, а 20 дана касније и у Мелбурну, како на стадиону тако и ван њега.
Из чисто спортског угла, али не без помоћи снажног патриотског набоја на оба турнира у Аустралији, Новак је једну од најнапорнијих сезона у каријери почео савршеним резултатом, са 13 узастопних победа против тенисера као што су: Надал, Федерер, Тим, Медведев, Монфис, Шварцман, Шаповалов, Раонић, Андерсон… Са седморицом од првих 15 на свету, као да је одиграо два гренд слем турнира за мање од месец дана.
Јасно је да ће доћи до засићења, можда и отказивања турнира у Дубаију крајем месеца, али сада је у идеалној ситуацији, јер му додатни турнири више нису потребни да се задржи на првом месту, а нису ни битни у односу на три главна: Ролан Гарос, Вимблдон и Токио. Предност у односу на Надала (9.720:9.395) може да одржи с пола снаге до сезоне шљаке.
Навијаче ће можда растужити Ђоковићева изјава после Мелбурна да су ова и наредна година последње са максималним такмичарским интензитетом, али зна се шта то значи: јуриш на апсолутне рекорде у још две историјске године златног доба тениса.
Извор: Политика (аутор Марјан Ковачевић)
