Аутор: Игор Ивановић
Поводом извештавања скоро свих медија у Србији, као и поводом говора званичника са свечаности у Прањанима, посланик Владимир Ђукановић је објавио следеће на једној друштвеној мрежи: „Двојица предводника оперције ‘Халијард’, извесни Драгољуб Михаиловић и Џорџ Мусулин, маскирани у српске сељаке“. У једној јединој реченици посланик Ђукановић истакао је подмуклу мисију наше политичко-медијске јавности: како обележити овај славни подвиг, а у исто време негирати четнике Драже Михаиловића који су га остварили!
Уз то, посланик Ђукановић (кога многи из опозиционе јавности ниподаштавају) је поново показао храброст да се јавно супротстави неким ставовима сопствене странке када сматра да нису у складу са националним интересима или када сматра да прикривају историјске чињенице. Да се подсетимо: пре месец дана је јавно осудио одлуку Владе Србије да подржи Декларацију Европске уније о Белорусији, уперену против председника Лукашенка. То је за сваку похвалу – Ђукановић поседује особину којом се ретко ко од страначког света у Србији може похвалити, а сигурно не могу они који га ниподаштавају.
РАЗЛОЗИ ПРЕЋУТКИВАЊА
Пре тачно годину дана, на 75. годишњицу обележавања операције „Халијард“, Радомир Јовановић је објавио студиозан текст у којем је аргументовано доказао да се врши системска опструкција помињања четничког учешћа у овом подвигу. Након једне године, опет исто. Чак и мање. У овогодишњем говору председника Србије, за разлику од прошле године када је споменуо „краљеву војску“, није било ни тога, иако су постојали крајње конкретни историјски разлози. У једном другом говору поменуо је у апстрактним и неконкретним условима, без директног историјског разлога, Сутјеску и Неретву, набрајајући их заједно са Цером и Колубаром.
Јасно је зашто је Титов режим резолутно забрањивао било какво помињање ове операције. Прво, она је најбољи доказ да је Равногорски покрет био антифашистички: зашто би неко спасавао око 500 америчких пилота које су немачки војници покушавали да заробе ако тај неко „сарађује са окупатором“? Друго, ова операција која је трајала неколико месеци и која се после Прањана завршила и акцијама спасавања 1. новембра 1944. у Коцељеви, као и акцијом од 27. децембра 1944. у Бољанићу код Добоја, недвосмислено показује изразито хуманистички и хришћански карактер Равногорског покрета: у моменту док знају да се приближава крај рата и да су њихови животи прецртани, четници спасавају туђе животе.
Треће, у месецима док траје спасавање савезничких пилотам Први пролетрски корпус напада четничке јединице где год стигне и покушава да обезбеди спајање са совјетском Црвеном армијом (у то време, Тито је побегао у Италију, одакле га Енглези враћају на острво Вис које је под њиховом контролом, па је ова елитна јединица која је све време рата била његова лична заштита послата у Србију). Четврто, да је Титов режим макар и за милиметар признао антифашистички карактер Равногорском покрету, како би онда правио подмуклу равнотежу међу „нашим народима и народностима“, прикривајући и прећуткујући усташка зверства према Србима.
Који би данас, после скоро осам деценија, били разлози за прећуткивање четничког подвига уз увредљиву јавну мантру да су га извели „мештани сувоборских села“ (чак се не говори ни – равногорских села)? Реалних геополитичких разлога нема јер су управо Американци покренули обележавање ове акције и израду меморијалног комплекса у Прањанима. Потомци ових америчких пилота знају ко је спасио њихове очеве и дедове, и јасно и гласно са поносом истичу да је реч о војницима генерала Михаиловића.
Председник „Фондације мисија Халијард“ Џон Капело изричито каже да је савезничко напуштање Драже Михаиловића била грешка. Дакле, не постоји никаква опасност да би дошла критика са западне стране. Јасно је да не би било проблема ни са руске стране, јер су у то доба били на истој ратној страни са Американцима. Да ли би проблем истицања улоге Равногораца у овој мисији могао да дође од стране српског народа ван граница Србије? Рецимо, са територије данашње Босне и Херцеговине, где се током читавог рата кретала главнина партизанских снага? Одговор је поново негативан, јер је током овогодишње прославе у Прањанима Милорад Додик био више него јасан да иза ове највеће акције спасавања савезничких пилота у Другом светском рату стоји Југословенска војска у отаџбини на челу са генералом Михаиловићем. Такви су и извештаји Срне, у којима се најављује и слична организација у Бољанићу код Добоја, на територији данашње Републике Српске.
Да ли би истицање четничке улоге у мисији Халијард можда увредило мештане равногорских (сувоборских) села, шумадијских насеља, западносрпских општина и градова? Тек тада следи негативан одговор! Они са поносом истичу како су њихови преци по наредби генерала Драже у марту 1944. масовно кренули да уз помоћ воловских запрега граде аеродром како би припремили извлачење савезничких пилота. У наступу на Јавном сервису само су они истицали четничку улогу (заједно са потомцима америчких пилота!), док су репортери и водитељи „наше националне телевизије“ као по команди ту улогу прећуткивали.
Па, где је онда проблем? Одговор је увек исти када је реч о сличним стварима: у Београду. У тој психолошкој престоници неотитоизма, у његовој елити одраслој на Прлету и Тихом, која је сатима чекала дуж широких булевара „највећег сина наших народа и народности“ при његовом повратку са светских дестинација. У заувек иструлелом стању свести која чак и кад под утицајем накнадних сазнања рационално негира Броза није у стању да се излечи од психолошког доживљаја титоизма у коме је авнојевска равнотежа у региону увек надређена српским интересима. Али и у оном светоназору у коме се постмодерни човек диви успешним лакрдијашима и зликовцима, плашећи се завета части и потоњег саможртвовања.
И на крају, разлози четничке маргинализације леже добрим делом и у „титоистичкој дубокој држави“, како ју је надахнуто крстио Милослав Самарџић. Партизани треће генерације господаре нашим јавним простором: они воде странке власти и опозиције, они воде режимске и нережимске медије, они су покрили све институције. Њихов је и читав „невладин сектор“ чији кадрови су, иако номинално „невладини”, напунили владу и министарства.
Да се разумемо, садашња ситуација везана за проблематику „мисије Халијард“ је боља него што је била пре само неколико година, или пре пар деценија. Сада се јавно говори о томе, годишњица се обележава у медијима, изграђен је спомен-комплекс у Прањанима. У односу на „жуту епоху“ видан је напредак. Али то не може бити оправдање за овакво тенденциозно негирање улоге врха Равногорског покрета. Ако се већ у трећој, четвртој години официјелног обележавања мисије „Халијард“ припадници Југословенске војске у отаџбини прекрштавају у „мештане сувоборских села“ и у јавности прећуткује њихова водећа улога, шта да очекујемо за десет година? Извештај са Јавног сервиса у коме ће се наводити да су „партизанске јединице састављене од припадника свих регионалних народа и народности спасле – уз помоћ мештана југословенских села – пилоте из велике трансатлантске породице“?
КРАЈЊА ТАЧКА СТРАНПУТИЦЕ
Сваку прекрајану и фалсификовану историју прати њена индустрија кулутуре, помоћу које велики „уметници“ креирају нову „истину“. Ако се овакав тренд негације историјске улоге Драже Михаиловића и његовог покрета настави, постоји реална опасност да ће нека наша будућа држава издвојити значајна средства да сними уметнички филм о мисији Халијард. У духу новог европског човека, заклетог на политичку коректност, као и у тада предвидљивој резонанци западних културних праваца, јасно је да би такво остварење морало да претрпи све глобалистичке цензуре. Тако би бар 30 одсто пилота морали да буду жене или црнци, а између бар једног пилота и неког од мештана који га спасава и крије морала би да се роди велика хомосексуална љубав. Остали мештани због традиционалне заосталости неће гледати благонаклоно на ту љубав, чиме се ствара драмски сукоб између обичајности са једне и савремености са друге стране (сличан оном који је сахранио филмску верзију дела „Свети Георгије убива аждаху“).
Када неразумевање прети да опасно ескалира, ненадано на белом коњу „уз уску стазу планинску“ стиже велики просветитељ, друг Тито, који разуме и подржава ту хомосексуалну везу, и који чини пресудну улогу да је и мештани прихвате. Да се Немци не би наљутили, уместо њих ће као гоничи пилота бити приказани Руси, који ће овога пута уместо црвене звезде петокраке имати крст на шлемовима (рачунамо да је потребно максимално две деценије да крст постане забрањен у кадру западне филмске индустрије).
И таман када сви мештани свесрдно прихвате ову нежну хомосексуалну везу и схвате како су само били заостали, један масни брадати четник који пије ракију препеченицу и једе гибаницу, узима каму у руке и креће у потрагу за овим хомосексуалним паром, јер они – како сам каже – „срамоте народ небески србски“ (штета што ће Синиша Павић и Вељко Булајић тада бити упокојени, па неће бити у могућности да потпишу ово остварење, али не треба да се секирамо, посејали су они много своје „уметничке“ деце).
На самом крају филма, брадати, масни четник налази хомосексуални пар на неком тавану где се крију, и коље их загрљене као у представи о Бори и Рамизу из некадашњих уџбеника историје. Након крвавог пира, претура им по џеповима и узима сав новац из њих. У завршном кадру, на поду је књига Радомира Константиновића Философија паланке – неупућени би рекли да је настала тек после Другог светског рата па историјски не би могла да постоји у то време – али они не знају да када се прекраја историја онда се прекраја и њено време: не важе никаква правила. Да би се осигурао Оскар, било би пожељно да музику за филм компонује Боно, а да Славој Жижек (само да поживе до тада) напише неку философску рецензију са критичким освртом на „србочетнички клерофашизам“.
Можда је овај текст некритички завршен хумором, али је тако и почео. Јер духовита опаска с почетка да су Дража Михаиловић и Џорџ Мусулин у униформама заправо маскирани српски сељаци јасно говори о првом кораку странпутице када је реч о јавном спину. Фикција о неком будућем филму као фавориту за Оскара је само крајња тачка те исте странпутице, ако друштво и његова неславна јавност њоме наставе. У чему би била суштинска разлика између нареченог и покушаја срамног историјског фалсификата када говоримо о покушају отмице српских православних манастира на Косову од стране Албанаца, и уз подршку многих западних држава?!
