Пише: Иван Милошевић
Ни након три деценије од пада Берлинског зида у Црној Гори нема српских медија или барем нема оних који пресудно утичу на стварање и ширење српске слике свијета у овој несрећној држави. А није да није било покушаја, али сви су брзо пропадали, разбијали се о хриди антисрпске свакодневице, али и неслоге и неразумијевања српске политике и српских новинара. Не мислим да је овај придјев српски уз медије нешто што им је камен о врату. Како данас, тако и јуче, писати српски у Црној Гори значило је откривати оно што је скривено, бранити оно што је нападнуто, саопштавати другу страну свеукупне мадаље која се зове Црна Гора, без чега нема ни професионалног новинарства, односно нема било каквог новинарства. Зашто су сви покушаји да се одбрани новинарство у Црној Гори и да се одбрани право на другу страну, без које нема ни прве, пропали и ко је крив за то што ни данас у Црној Гори нема утицајног српског медија који би могао да дефинише српске интересе и промовише људе који могу да их остваре или да се барем боре за њих? Срби су и даље упућени да основне информације о својој судбини добијају из медија које их фризирају својом насловима и коментарима и на тај начин презентују онако како ти интереси њима одговарају и не помажу Србима да јасно схвате шта им је чинити. У посљедње нешто дуже вријеме улогу српских медија на своја леђа преузимају „Вијести“, а како то они раде није потребно посебно објашњавати. Уколико се Срби преко таквог медија информишу о својој судбини могу бити сигурни само да ће веома брзо обрати бостан и наћи се на ледини са које неће знати на коју ће страну!
Учествовао сам у већини српских медијских пројеката у Црној Гори. Сматрам да су пропали јер они који су их оснивали нијесу их давали на управљање новинарима, него људима вам те области, који су требали за неки краткорочни интерес да обаве постављене политичке задатке. Када су их обавили или када их нијесу обавили онако како су се оснивачи надали, ти медији су се гасили и већином се кривица сваљивала на новинаре и њихову неспособност да сами дођу до пара и тиража. Као мало гдје баш од српских новинара тражило се да испуне новинарски идеал да се медиј самофинансира, односно опстане од прихода! Џаба што тога нема нигдје у свијету, јер за опстанак једног медија потребна је снажна почетна финансијска подршка која обезбјеђује излажење барем наредних годину дана. Од српских неуспјелих медија тражило се да тај рок скрате, па да то тог идеала стигну након пар мјесеци, што је до сада мало коме успјело у свијету! Пошто тога нема у свијету није ни чудо што тога није било ни у Црној Гори, а након неуспјелих медијских авантура, српски новинари су ишли кући, повлачили се у илегалу и водили герилски рат против комунистичког режима, али и својих медијских патрона, који су и даље сматрали да су новинари за све криви.
Посљедњих 20-так година борба српских новинара за своје право у Црној Гори свела се на борбу Сизифа против Дон Кихота. Новинари су џаба гурали свој мучни нивинарски камен који им се вазда враћао и разбијао главу, а они који су оснивали те српске медије робовали су донкихотовској опсесији да се медиј може сам изджавати и да ће они у томе помоћи, али да их ништа или мало кошта. И у тој борби Сизифа и Дон Кихота прошло је скоро 20 година и ништа се није промијенило. Српских утицајних медија који би утицали на дефинисање српских интереса и промовисали људе који би могли да их остваре и даље нема!
Умјесто да Сизифи и Дон Кихоти сједну за исти сто и договоре и расподјеле своје снаге и таленте и допринесу афирмацији и једних и других и даље се гурају новинарска камења и нападају несрећне вјетрењаче. А гдје то иде и гдје ће се завршити није тешко претпоставити!
У Црној Гори је посљедњих 20-так година било барем туце српских Сизифа, а нешто мање је било медијских Дон Кихота. Ови други су непогрешиво гријешили када су постављали Сизифе и припремали су им такву атмосферу да овим првима није ништа друго преостало него да се из тог неравнопрвног и суровог неразумијевања извуку са сломљеном главом. Није ни чудо што су се повлачили у илегалу и герилу и појединачну мукотрпну борбу са ДПС режимом и српским Дон Кихотима и њиховим вјетрењачама.
Не пишем ово да бих било кога осуђивао, али ваља рећи што се има рећи. Не штети, а некоме може да користи!
ПС. Треба ли подсјетити ко је ставио „Вијести“, „Дневне новине“, „Побједу“ на ноге. Да не говорим о ДПС порталима. Уколико ме неко убиједи да су они кренули од нуле, па дошли до милиона, онда ћу да поједем своје ципеле! Исто тако мало ко ће ме убиједити да српски Дон Кихоти то нијесу знали, али нијесу хтјели да то ураде. Што се тиче Сизифа било их је барем туце, али Дон Кихоти су поред њих пролазили као поред турског гробља!
