Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Слика Љеворечких Тузи (1): Дневник капетана ЈВуО!

Пише: Иван Милошевић ( одломак из романа “Дневник једне слике”)

Слика. Урамљена, са стране напрскана као неким печатом смисла, срасла са зидом, уклесана у дрвену греду на чијем врху вире прамени сламе, накосо углављена испод  тавана и окачена о обичан ексер. Када се уђе у велику собу са пет или шест кревета поглед сам скрене на слику, некако се прикачи за њу, залијепи, задене за зеницу и удене у памћење. Одбљесак са стакла као да ти продрма душу, освијетли унутрашњу таму, стргне вео са очију, укаже да нешто постоји и кад не постоји, скрене невидљиву пажњу, сам одмјери своју јачину и прилагоди је стаклу душе, осврне на њену невидљиву патину, убризга непознате сокове прошлости пресахле у неком невидљивом добу, зажвижди невидљивом звиждаљком и као неки отправник отвори скретницу за неко ново путовање.

Слика. Мала, чини се као да је нема, као да се сама стисла унутар себе и тражи себе унутар себе. Као да хоће да се сакрије од погледа, као да хоће да каже да је нема или да треба да је нема, као да хоће да сама себе сакрије од саме себе, као да хоће да нестане, да одјури негдје преко греде и сламе, одсели се у оближњу шуму и затакне на врх највисочије букве и одатле не мрда. Мала, а као да има крила. И то велика, осјећаш их у читавој кући, када легнеш жари те по образу, испија усне, узбурка крвоток, унесе неки немир у сан. Мала, а као да има неку дугу причу, али не зна како да започне. Радо би је завршила и прије него што је почела, радо би ставила одмах тачку иако се све нижу неки зарези. Мала, али хоће пуно да говори, као да јој је криво што раније није говорила, него је тако дуго чекала. Кога, саму себе или некога ко ће се огледнути и препознати у слици, наслутити да и њега тамо има, да је његов и њен дио, као да су некада били једно, а сада нијесу. Мала, а као да тражи крупне очи. Можда их и не тражи и не жели да их види. Страх је шта ће те очи у њој видјети, хоће ли наћи оно што треба или оно што не треба, хоће ли те очи знати да читају њену поруку, хоће ли имати разумијевања за њену причу, неиспричану, неречену, обуздану, сапету и закључану у тамним ходницима прошлости, у мрачним катакомбама свијести и несвијести, рата и мира, мириса тамјана или божура.

Слика. Као да је једна, а не стаје у једну. Као да их има више, па се скривају једна од друге, прегоне и прогоне у лавиринтима рама, у безданима дубоких јама, шума букви и јасена, јавора и мириса печурака. Као да је све то стало у ту слику и као да је истога тренутка нестало, изгубило се у неразумијевању смисла и бесмисла, утопило у мутну воду краја и бескраја, видјела и невидјела, Сунца и таме. Када је гледаш са једне стране чини ти се да је једна, али из другог угла приказују ти се двије, одоздо као да је уопште нема, док када је гледаш одозго свијетли као ноћни свитак на гас, осјећа се на неку муку, скривени јад, заборав и причу која хоће, али не може да се исприча. Дође ти да је преломиш преко ноге, разбијеш у парампарчад, иситниш до најситнијих детаља, угњечиш до задњег даха, прикујеш за мрак и заборав, утјераш у тамницу сјећања, раскринкаш пред судом свијести и савјести, уведеш у рјечне брзаке и у шкрге поточних пастрмки, извадиш из суштине, пребациш и бациш преко рамена, сломиш о стијену покрај куће, укопаш у корјене оближњег ораха, ставиш на цингару предводника овна, сјуриш у дим дувана и смрвиш у мравињак свијета и живота.

Капетан Милош Станојев Милошевић

Слика. Не знаш шта ћеш са њом. Да је носиш са собом или другоме даш. Пошаљеш је поштом на Мадагаскар или неку другу планету, одгурнеш у неки непознати свијет, продаш за шаку динара, утопиш у сопствену тугу, очај, стријепњу и немир, прикујеш за сопствени зид плача, уклесаш у темеље сопствене муке сопственог живота, зазидаш у ћелију свога залудног пркоса, бунта и слободе.

Слика. Залудна, али неуништива. Гдје год да кренем као да ми је под мишком, срасла је са руком, када је подигнем она се пројави у пуном сјају и не само да свијетли, него као да некако сваки дан расте, расте, избија ми на уста и уши, циједи се низ обрве и ноздрве, склупчала се у лакту, смијури се из рамена и као да јој је тијесно тражи мјесто у зглобовима. Одлучила је да ми освоји све унутрашње органе, куца ми по плућима и једњаку, а залијеће се на желудац и то преко јетре и бубрега, као да јој је то пречица. Када стигне до главе не знам шта ћу са главом, пробада ми лобању, кљуца по мозгу, узнемирава хипоталамус и кору малог и великог мозга. Напада као да никада није нападала. Мала, а тако агресивна. Вуче за собом неки огроман кофер, закључан са седам брава, тежак тону, обавијен неким испрекиданим каишем, као да ће овога часа да пукне и на свјетло дана проспе своју непознату унутрашњост, скривену спољашност и немирну суштину. Као да у коферу има сијасет малих кофера, забрављених, наталожених један на други, увезани неком невидљивом нити изванмисли и замисли, упрегнутих у гомилу порука, телеграфа и писама, азбуке и абецеде.

Слика. Мала. Обасјана непознатом патином. Сјећање у ратама, сан без снова, јава без јаве, рупа без дна, јама са златним очима. Слика. Мала. Обељежила је моје дјетињство, живот, немир и смисао. На слици је био мој дјед, резервни капетан Југословенске војске у отаџбини из Љеворечких Тузи. Ово је прича о њему. Заправо о мени, одраслом у њеној сјенци.

(наставиће се)

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

И ОВЕ ГОДИНЕ: Марковдан на Равној Гори!

РЕЗОЛУЦИЈА О СРЕБРЕНИЦИ: Милојкови трик амандмани!

ОБРАЗИ И ЂОНОВИ, ЦРКВА И ПОЛИТИКА: Сребреница и Космет срамни печати политичких каријера Спајића и Милатовића!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

vladaa-1000x555

РТВ СРПСКЕ О СТАВУ ВЛАДЕ ЦГ О РЕЗОЛУЦИЈИ О СРЕБРЕНИЦИ: Гласаће како ТАТА (НАТО) каже!

ковић2

СРПСКИ УГАО, ДР МИЛОШ КОВИЋ: Геноцидна резолуција!

vesna-daliborka

ВЕСНА ПОРУЧИЛА ДАЛИБОРКИ: Када дође вријеме имаћеш шта да објасниш!

подра

СРПСКА СУДБИНА: Драгу Митровићу из Подравања код Сребренице два пута у два рата стављан нож под грло!

cetinje

АНТИВАСКРШЊЕ ТЕМЕ: Монтенегрини не праштају!