Секула Дрљевић постао је узор многих савремених политичара у Црној Гори, посебно оних који припадају такозваним суверенистима. Један од њих недавно је у републичкој скупштини изјавио да Дрљевића нико није прогласио ратним злочинцем иако је према архивским подацима то нечасно звање добио одмах након завршетка Другог свјетског рата. Дрљевићеви стихови су се нашли и у актуелној црногорској химни и све чешће се његове идеје користе у одбрани Црне Горе од наводног великосрпског национализма и империјализма. 

Дрљевић је одговоран за страдање на хиљаде црногорских четника и народног збјега који се упутио ка Словенији у сусрет савезницима. Као представник НДХ-а и Павелићев човјек пореговарао је са Павлом Ђуришићем и његовим официрима, а ти преговори Ђуришића и његове официре коштали су главе и већина њих је убијена у Јасеновцу.

Лоше мишљење о Дрљевићу имали су и његови савременици. У књизи Пантелије Јововића о портретима црногорских политичара из 1924. године доста простора је дато и Секули Дрљевићу.

–Дрљевић је у политици био беобзиран према својим противницима. Када је била ријеч о њима било у скупштини било у његовом министарском кабинету, правичност и законитост ту нијесу имали приступа, а свје људе, било да су најпрљавији, штитио је и фаворизовао. Кад није био на власти није водио рачуна да лу че неки његов рад бити штетан по народ и државу и роварио је безобзирно баш против народних и државних интереса. Он и његови политички пријатељи када им је одузета власт 1913. године, гледали су свим силама да нашкиде тадашњем режиму, не водећи рачуна да ли ће штетити народним  државним интересима. Гдје год су могли нису штедели ни ауторитет краља Николе кога су ко министри раније слепо слушали. 

Политички морал и карактер др Дрљевића раван је нули. Верни слуга Господарев, 1909, 1910 и 1913, он пред слом Црне Горе јавно најављује у скупштини да ” краљ Никола заведе Црну Гору за Голеш планину”. Тај исти Секула који је раније био скутоноша краља Николе, па после бацио на њега анатему као издајника, после уједињења написао је под својим потписом у једном загребачком хрватском листу да је поседњи владар Црне Гор био “највећи српски владалац од Косовадо данас”. Тај исти Секула који је пирио дефетизам у црногорској војсци у време Европксог рата и који је декламовао у народној скупштини на Цетињу о реалној унији између Црне Горе и Србије, после уједињења тражи самосталну Црну Гору или у најмању руку њену аутономију. 

Када стојимо пред оваквим чињеницама, морамо се упитати када је др Дрљевић био у праву? Свакад. У праву је онај Секула из 1910 и онај из 1915, као што је у праву и онај после 1918. године. У праву је био и онда када је верно служио вога краља и у праву је и онда када га је назвао издајником, у праву је био после уједињења, када је величао краља Николу, и када је као начелник министарства правде намигивао на Пашића, као пто је и сад у орву када намигује на Радића. Њему је у крви да је сваштар и он је као такав себе потпуно сахранио политички. Мартовских избора кандидовао се на федералистичкој листи Михаила Ивановића и потпуно је пропао. Сада је напустио политику и као адвокат данас живи у Београду, закључује Јововић.